ŠTA JE ALIBI I NJEGOVO MESTO U KRIVIČNOM POSTUPKU

 

Prisutnost na licu mesta predstavlja jednu od najvažnijih orijentaciono-eliminacio- nih indicija, a ustanovljava se na osnovu: 1) iskaza svedoka, 2) tragova ostavljenih na mestu izvršenja i odnetih sa tog mesta, 3) stvari ostavljenih na mestu izvršenja (corpora delicti) i odnetih sa tog mesta, 4) priznanja izvršioca i 5) označavanje od strane psa tragača.

Pod indicijom prisutnosti na licu mesta (mestu izvršenja) smatra kriminalistička taktika da se kao sumnjivo smatra svako lice, koje je neposredno pre izvršenja, u vreme izvršenja i neposredno posle izvršenja krivičnog dela bilo na mestu izvršenja tog dela (up. Weingart, Lichem, Lohsing, Schneickert, Gorphe, Gross, Strogovič).

Zbog čega su takva lica sumnjiva? Sumnjiva su zbog toga što su baš ona bila u faktičkoj mogućnosti da izvrše inkriminisano delo, jer je izvršilac morao da bude prisutan na mestu izvršenja dela u trenutku kada ga je izvršio.4' Neko od onih koji su se u krivičnom vremenu nalazili na mestu izvršenja mora da je izvršilac — samo ako smo uspeli da pronađemo i identifikujemo sva lica koja su tada dolazila na to mesto. Ali ne treba ni jednoga trenutka zaboraviti da nisu, ne moraju i ne mogu da budu izvršioci svi oni koji  su se u kritičnom trenutku tu našli. Oni su sasvim lako mogli da borave na licu mesta nekim dopuštenim poslom, bez ikakve veze sa krivičnim delom.

U svakom slučaju, istražni sudija obavezno traži objašnjenje za tu prisutnost i to objašnjenje pedantno proverava.

Suprotan dokaz od indicije prisutnosti na mestu izvršenja je alibi. To je latinska reč, koja znači „negde drugde".

Pod nečijim alibijem smatra se dokaz da je to lice u vremenu kada je izvršeno krivično delo bilo na nekom drugom mestu, a ne na mestu izvršenja krivičnog dela.

1)            Pozitivna činjenica (svedok je u kritično vreme zapažao sumnjivo lice na drugom mestu) predstavlja negativan dokaz (pošto se sumnjivo lice u vreme izvršenja krivičnog dela našlo na drugom mestu, ono nije bilo u fizičkoj mogućnosti da izvrši krivično delo, logično, nije izvršilac). Neoborivi fizički zakon ne dopušta da jedno lice istovremeno bude na dva razna mesta (notoria non probanda sunt). Ovo je neposredni dokaz.

2)            Negativna činjenica (svedoci, koji bi morali ili mogli da zapaze prisutnost sumnjivog lica na mestu izvršenja krivičnog dela tvrde da ga nisu zapazili) predstavlja negativan dokaz (pošto ga svedoci u kritično vreme nisu zapazili na licu mesta, on se tamo nije ni nalazio).

U principu je drugi pojavni oblik slabije dokazne snage sve dok se potpuno ne isključi mogućnost da je sumnjivo lice ipak bilo u to vreme na licu mesta (npr. sakriveno u ormanu). U prvoj situaciji dokaz je čišći, kategoričan, dok drugi pojavni oblik alibija zahteva izričito isključenje mogućnosti potajnog boravka. On je, po mom mišljenju, indicija kad god postoji mogućnost za potajno boravljenje. Njegov potajni boravak nije morao da bude povezan sa izvršenjem tog krivičnog dela.

Zanjega važi rimska sentenca: više se veruje dvojici potvrdnih svedoka nego hiljadi odrečnih (magis creditur duobus testibus affirmantibus quam mille negantibus).

Alibi je dokaz odsustvovanja sa lica mesta, neposredan dokaz ili pak indicija nevinosti baš kao što je prisutnost na licu mesta indicija vinosti.

Dok je dokazana prisutnost na mestu izvršenja krivičnog dela približno u vreme izvršenja osnov sumnje da je to lice mogući izvršilac, dotle je, suprotno tome, istinit alibi pouzdani dokaz da sumnjivo lice, okrivljeni nije izvršilac tog krivičnog dela.

Izuzetno postoji mogućnost da izvršilac ne bude prisutan na mestu nastupanja posledice, npr. kada pošalje poštom iz Zagreba u Beograd paklenu mašinu ili otrovano voće. No, i u takvom slučaju izvršilac je bio prisutan na mestu izvršenja krivične radnje, a i to je lice mesta.

Gorphe upozorava da »indicija po prisutnosti dokazuje krivicu samo posrednim putem preko objašnje- nja, koje daje osumnjičeni. Ona vredi toliko koliko vrede njegova objašnjenja" („Ocena sudskih dokaza").

Iz čega proizilazi i logičan zaključak da je ono bilo u fizičkoj nemogućnosti da izvrši krivično delo..

Indicija prisutnosti na licu mesta i alibi su dva dokaza, koji se isključuju. Oni se slažu kao vatra i voda. Ne mogu da postoje jedan pored drugog. Uzajamno se potiru. U večitoj uzajamnoj borbi, ostaje na snazi samo jedan. Onaj koji je bio prisutan na mestu izvršenja u kritično vreme nalazio se u fizičkoj mogućnosti da izvrši krivično delo. Odsutno lice bilo je u fizičkoj nemogućnosti da izvrši to delo. Obe alternative nisu moguće. Samo je jedna realna.

Indiciju prisutnosti na licu mesta ne treba posmatrati izdvojeno od ostalih indicija i neposrednih dokaza (posebno iskaza svedoka očevidaca i priznanja okrivljenog). Obično za razotkrivanje izvršioca nije dovoljna jedna indicija nego je potrebno da istražni sudija sastavi razne indicije u dokazni lanac (npr. motiv, trag prisutnosti, način izvršenja, loše pravdanje. . .), koji će, po mogućnosti zajedno sa neposrednim dokazima, pa i takvim neposrednim dokazom kao što je istinit alibi svih drugih sumnjivih lica, proizvesti ubeđenje da je okrivljenik stvarni krivac, ili — po negativnoj definiciji — da niko drugi ne dolazi u obzir kao izvršilac. Više indicija i njihovo logičko ispreplitanje i slaganje završiće započeti mozaik, u kome svaka indicija predstavlja neophodan kamenčić. Kako su u tu mozaičku sliku stavljeni razni indiciji, kamenčić po kamenčić, tako je i verovatnoća rasla do sigurnosti (izvesnosti). (Wills, Weingart, Gorphe, Strogovič.)

Kadgod sumnjivo lice, okrivljeni tvrdi da nije prisustvovao izvršenju krivičnog dela, njegova izlaganja treba najbrižljivije proveriti. Njegova verzijane sme da bude olako odbačena čak i onda ako za njegovu vinost govore veoma ozbiljni dokazi i razlozi. Dešava se da na oko snažni dokazi vinosti obmanjuju, npr. svedoci prepoznavanja prevarili su se u ličnosti izvršioca.

Izvršioci krivičnih dela odlično shvaćaju presudnu važnost alibija, zbog čega veoma često pribegavaju ovom načinu lažne odbrane. U kriminalnim romanima i filmo- vima naša je tema prečesto eksploatisana. Prastara je i opšte poznata kriminalistička poslovica „da su zverokradici i razbojniku potrebni samo nagaravljeno lice, rasklopiva puška i lažan alibi". A lažan alibi koji je razotkriven, predstavlja opet jak osnov sumnje protiv njegovog korisnika, te se pretvara od oružja lažne odbrane u oružje optužbe, pod čijim će teretom krivac često priznati da je on stvarno izvršio inkriminisano delo.

Postavlja se pitanje, kakav je odnos između izvršenja inkriminisanog dela i lažnog alibija? Da lije lažan alibi čvrst dokaz da je njegov korisnik stvarno i izvršio delo, koje mu se stavlja na teret? Notorno je da nijedan duševno potpuno zdrav okrivljenik neće, bez vrlo ozbiljnog razloga, davati lažne podatke o svom boravku u kritično vreme, ali sa druge strane, lažna odbrana ne mora uvek da proizlazi iz osećanja krivnje za to, ili bilo koje drugo krivično delo. I nevino okrivljeni može da u svojoj odbrambenoj taktici čini tzv. "lude skokove", koji će ga teretiti: pisaće pisma iz pritvora, u kojima će nagovarati svedoke da mu pruže lažan alibi, poricaće na sasvim besmislen način dokazane činjenice, itd. Ovakvo više nego glupo i po vlastite interese štetno postupanje, može se eventualno objasniti i forenzičnom zbunjenošću nevino okrivljenog. Laž okrivljenog, pa tako i lažan alibi, ne može stoga da bude odlučna indicija da se on takvim oseća i da je stvarno kriv. Nevini lažu više puta iz strahovanja da se njihova nevinost na drugi način ne bi mogla dokazati. Ovakvoj psihologiji, po našem zapažanju, naročito naginju ljudi sa sela. Otuda

Kriminalističko-taktičke situacije mogu biti sledeće:

1) Nevino osumnjičeni, okrivljeni nije iz ovih ili onih najrazličitijih razloga, izabrao istinu kao svoju odbranu, iako nema šta da prikriva. 2) Nevino okrivljeni nije izvršio inkriminisano delo, ali iz bilo kojih motiva prikriva neki nekriminalni događaj (tajnu), koji se desio u isto vreme na drugom mestu, pa se stoga ni ne može pozvati za svoj stvarni alibi (npr. bio je u to vreme sa udatom ženom, koju nipošto ne želi da kompromituje, ili je bio prvi put u nekoj kockarnici, "kuntu" — tajnom stanu za kockanje).

3)            Okrivljeni je u isto vreme izvršio drugo krivično delo, a za ovo je nevin, ali ne može da se pozove na svoj stvarni boravak (ukoliko eventualno ono drugo delo nije znatno lakše prirode). 4) Može se u izobilju primera iz prakse naići na ovakvu situaciju: P. je okrivljen za provalnu krađu dok je u stvari nevin. On se u krivično vreme sasvim slučajno zatekao u blizini mesta izvršenja. Kako je već više puta osuđivan zbog provalnih krađa boji se da će ga služba Javne bezbednosti, javno tužilaštvo i istražni sudija olako smatrati krivim i  u ovom slučaju i da će, ako se utvrdi njegova prisutnost, biti osuđen. Stoga on na ispitivanju poriče, suprotno istini, činjenicu prisutnosti i planski konstruiše lažan alibi. Ovaj lažan alibi kao što se vidi, nije nipošto izraz osećanja krivnje za inkriminisano delo (kao što je istražni sudija sklon da posumnja), nego simptom osećanja straha u realnoj, posebnoj procesualno-taktičkoj situaciji. Uistinu, razlozi koji čak i nevino osumnjičenog navode na lažan alibi mogu da budu najrazličitije prirode. Problem je psihološke prirode i nije ni najmanje jednostavan (Schneickert, Weingart, Lichem, Gross, Louwage, od domaćih pisaca: Kobovac i Marković).

Dok je alibi kod istraživanja trenutno izvršenog ubistva, provalne krađe, silovanja, razbojništva, diverzije i sl. presudan dokaz, u metodici istraživanja paljevine taj je dokaz u najmanju ruku problematičan, a to važi i svuda tamo gde radnja i posledica ne nastaju vremenski zajedno, npr. i kod ubistva dugotrajnim trovanjem. Paljevina se može podmet- nuti sa tempiranim požarnim sredstvom da izbije posle više sati, pa čak i meseci. A to za našu temu znači da bi vremensko razdoblje koje bi trebalo da pokriva alibi iznosilo sate, dane, nedelje, možda čak i mesece. Ako je sumnjivo lice bilo duže vremena odsutno, moralo bi se dokazati da za sve to vreme nije imalo prilike da potajno dođe na mesto žarišta i isto se tako brzo i neprimetno vrati na mesto svog alibija (up. naročito kod Vogela, Meinerta, Nelkena).

Postavlja se, prema tome, ozbiljno pitanje: da li je uopšte korisno i svrsishodno da se traži i proverava alibi kod paljevina? Potvrdan odgovor, po opštem mišljenju, diktiraju sledeći kriminalističko-taktički razlozi: 1) prilikom proveravanja alibija otkriće se mnogi podaci vinosti sumnjivog lica. Usled psihičkog dejstva paljevine na izvršioca (indicija posebno jako razvijena upravo kod te vrste krivičnog dela), on se može bez stvarne potrebe, odati lošim pravdanjem, nelogičnošću i sl. 2) Palikuća, prema iskustvu, smatra da se mora pozvati za alibi najmanje na dva lažna svedoka, a da bi dokaz delovao verodostojnije, uzima često tri, četiri pa čak i više svedoka. Ni ne sluti da time odaje sebe i saučesnike paljevine, jer su, prema samoj prirodi stvari, lažni svedoci najčešće rođaci, ortaci, prijatelji, susedi (a to znači i saučesnici i pomagači pri paljevini). 3) Obaveznim zahtevanjem i proveravanjem alibija predupreduju se i unapred isključuju svi mogući budući lažni izgovori na glavnom pretresu. 4) Lažan alibije svakako indicija vinosti.

ČINJENICE KOJE UKAZUJU NA TO DA BI ALIBI MOGAO DA BUDE LAŽAN ILI NESVESNO NEISTINIT

1)            Osumnjičeni, okrivljeni tvrdi da je baš u kritično vreme bio sam, npr. u bioskopu, cirkusu, baru, gostionici, restoraciji, čekaonici, biblioteci, na obali reke ili na bilo kom javnom i prometnom mestu, a to ne može ničim dokazati.

2)            Prisutnost osumnjičenog, okrivljenog na nekom drugom mestu pre ili kratko vreme posle dela načelno ne isključuje njegovu prisutnost na mestu izvršenja u kritično vreme, pri čemu treba uzeti u obzir razdaljinu i raspoloživa prevozna sredstva.

3)            Osumnjičeni, okrivljeni izlaže da je u kritično vreme bio doduše u blizini, ali ne na licu mesta (mogućnost prelaženja kratke razdaljine peške ili sa mogućim raspoloži vim prevoznim sredstvom prema brzini i snazi (fiskultumik, lakoatletičar, fizička kondicija).

4)            Osumnjičeni, okrivljeni tvrdi da je u vreme izvršenja krivičnog dela zapažao na trećem mestu neki događaj, koji se doduše sa lica mesta ne može zapaziti, ali njegov prikaz događaja ne sadrži i one detalje koji bi posvedočili da on o događaju nije slušao od očevidaca.

5)            Osumnjičeni, okrivljeni iznosi da je kritične noći spavao u sobi sa rođacima, sustanarima, ljubavnicom ili drugim licima, koji doduše tvrde da se on iz sobe nije udaljavao, ali su i oni spavali.

6)            Osumnjičeni, okrivljeni objašnjava da je u kritičnom periodu toliko puta menjao mesto boravka da je efikasno proveravanje njegovih navoda veoma otežano ili onemogućeno.

7)            Osumnjičeni, okrivljeni u ovom opširnom izlaganju daje opise bavljenja i delat- nosti, a nije u stanju da za to navede svedoke, ili izmišlja lažna imena, poziva se na umrle i nedostižne svedoke, ne navodeći pri tome okolnosti, čija bi se tačnost mogla da utvrdi.

8)            Sumnja da je alibi iskonstruisani rezultat dogovora (koluzije) javlja se i pojačava ako okrivljenik (osumnjičenik) nije odmah ponudio alibi (što bi bilo najprirod nije), nego iznosi dokaze za ovaj alibi tek posle dužeg vremena od prvog ispitivanja. Bliska je sumnja: ranije se branio na druge načine, a na alibi se poziva tek posle uspelog dogovora (na slobodi ili iz pritvora). Logički i psihološki je, naime, potpuno ubedljivo da će lice koje za vreme izvršenja dela nije bilo prisutno, po pravilu odmah, na prvom ispitivanju sasvim spontano to i ustvrditi. Stoga svako tek docnije pozivanje na alibi mora da bude u najvećoj meri sumnjivo.

9)            Alibi je sumnjiv kada upadljivo protivreči ustaljenim životnim navikama osumnjičenog, okrivljenog.

10)          Osumnjičeni, okrivljeni iznosi alibi za najmanje vremenske odsečke, a da u vreme zbivanja nije imao baš nikakvog razloga da svoje pamćenje opterećuje činjenicama koje onda nisu izgledale važne niti se moglo pretpostaviti da će kasnije dobiti na važnosti. Takav je alibi, po pravilu, unapred pripremljen.

11)          Svedok iznosi da je načinio neverovatna zapatanja,9) po stvari se seća detalja kojih se čovek obično ne priseća (jer po principu ekonomičnosti pamćenja nije bilo razloga za njihovo memorisanje), daje i o najmanjim vremenskim odsečcima vrlo precizna obaveštenja, premda se, ni uz najbolju volju, ne može naći ni najmanji povod za pamćenje tih stvari. Takav svedok daje odmah podatke u okrivljenikovu korist, premda je kritični dan davno protekao i za svedoka nije u celini imao baš nikakvo značenje, a tada se dalekosežnost „zapamćenih činjenica" nije mogla nikako ni da nasluti.

12)          Da je iskaz istinit, na moć zapažanja svedoka alibija bili bi postavljeni toliko enormni zahtevi daje opravdana sumnja da je iskaz uvežban, mehanički naučen napamet i izrecitovan kao stihovi iz školske pesmice.

13)          Alibi je sumnjiv ako iskazi svedoka po interpretaciji potpuno liče, kao jaje jajetu, pri čemu se svedoci služe jednakim, stereotipnim izrazima, istovetnim rečeničnim obrtima i formulacijama, koje se, na upadljiv način poklapaju, iako su ličnosti svedoka veoma različite.

14)          Dobronamerni i verodostojni svedoci mogu da budu raznim trikovima obma nuti, zbog čega daju u najboljoj veri (bona fide) neistinit alibi, pa se sami pojavljuju kao žrtve obmane, koje baš stoga zrače sugestivnošću iskrenosti i sa svoje strane, ubcdljivo obmanjuju istražnog sudiju.

Na primer: izvršilac pode od kuće, a sat neprimetno tako namesti da su ukućani obmanuti, i verno svom zapažanju, svedoče da se okrivljeni u kritično vreme nalazio na svom radnom mestu i sl. Krivac, posle povratka sa mesta izvršenja, opet tačno namesti sat. Ili, krivac koristi javni časovnik ili časovnik u nekom lokalu, koji pogrešno pokazuje časove. Ili, iskoristio je rođendan ili priredio gozbu drugim povodom, svoje društvo napio, neprimetno iščezao, izvršio provalu, potajno se vratio. Svi su svedočili u njegovu korist, ali su ga odali tragovi na licu mesta.

Kada je okrivljeni zapitan gde je bio 6. maja uveče, rekao je da je bio u bioskopu od 20 do 22 h sa dvojicom svojih poznanika. Posle bioskopa su otišli kući jednog od svedoka, igrali šah, pa pošto je krivcu pozlilo, prenoćio je u toj kući. Svedoci nisu bili bliski okrivljenom i verovatnost lažnog svedočenja isključenaje unapred. Ipak, oni su potvrdili njegov alibi. Od kritičnog dana prošlo je četiri meseca. Ispitan je veći broj meštana. Većina je izjavila da su ih oni zaista videli te večeri u bioskopu, ali su nekolicina izrazila sumnju u pogledu tačnosti datuma. Dvojica su iskazala da je to bilo 5. maja, ali bez kategoričnosti. Oba svedoka su uporno tvrdili da su baš 6. maja bili u bioskopu. U stvari, kada je posle 4 meseca korisnik alibija okrivljen rekao je svojim svedocima: «Zamislite, sreća je što smo 6. maja bili zajedno u bioskopu i posle u kući, inače bi me mogli nabediti". Tako im je uzgred sugerirao taj datum i fiksirao ga u njihovom pamćenju.