Опојне дроге у Кривичном законику Републике Србије и опортунитет

У самом Кривичном законику постоје три члана која говоре о санкцијама који се тичу наркотика – неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, неовлашћено држање опојних дрога и омогућавање уживања опојних дрога. 1. Неовлашћена производња и стављање у промет Члан 246. говори о неовлашћеној производњи и стављању у промет опојних дрога, а предвиђена затворска казна за ово дело је од 3 до 12 година. Када је у питању неовлашћено узгајање опијумског мака, психоактивне конопље или друге биљке из које се добија опојна дрога, предвиђена је затворска казна од две до осам година, што је део нове измене овог дела закона – некада је била предвиђена затворска казна у трајању од шест месеци до пет година. Казна од две до осам година затвора предвиђена је и за свакога ко набавља или поседује опрему и материјал за производњу опојних дрога. Строже казне за поменута дела предвиђене су уколико је дело извршила организована група или је сам учинилац организовао групу. Додатно, овај члан предвиђа и могућност да учинилац може да се ослободи казне уколико открије од кога набавља наркотике. 2. Неовлашћено држање опојних дрога Лјуде који активно конзумирају марихуану, али се не баве дистрибуцијом и продајом, највише погађа члан 246а – неовлашћено држање опојних дрога. Уколико учинилац поседује супстанце које су проглашене за опојне дроге у мањој количини (за сопствену употребу), предвиђена је новчана казна или затворска казна до 3 године. Постоји могућност и да се учинилац ослободи казне уколико открије надлежнима од кога је добио наркотик. Уведена је и новина у овај део Кривичног законика која се односи на поседовање велике количине опојних дрога. За ово кривично дело предвиђена је затворска казна од три до десет година, без могућности да казна буде умањена. Како наводе Вечерње новости, новим законским решењем попуњена је законска недоумица у вези са (не)доказивањем намере дистрибуције наркотика која је стварала проблеме тужиоцима у пракси. На овај начин тужилаштво неће морати да доказује да су наркотици намењени за даљу продају или дистрибуцију, већ ће моћи да казне учиниоца само због поседовања веће количине опојних дрога. Проблематично је то што закон не дефинише где је разлика између количине за сопствену употребу и веће количине. Судска пракса овде такође није јединствена. 3. Омогућавање уживања опојних дрога “Ко наводи другог на уживање опојне дроге или му даје опојну дрогу да је ужива он или друго лице или стави на располагање просторије ради уживања опојне дроге или на други начин омогућује другом да ужива опојну дрогу, казниће се затвором од шест месеци до пет година”, наводи се у ставу 1 члана 247, а казна може ићи и до 15 година затвора уколико је неко преминуо услед извршења овог дела. Што се тиче нашег законодавства, оно још увек није промењено, иако су УН и остале међународне институције скинуле канабис са листе опојних дрога. Дакле, докле год у нашем закону је то инкриминисано као кривично дело, процесуирање и кажњавање је неизбежно. Треба нагласити да постоји споразум о признању кривице и постоји опортунитет. Неовлашћено држање опојних дрога у малој количини, нарочито у случају марихуане, може бити новчано кажњено, а при одређивању казне у обзир се узимају и друге околности, отежавајуће и олакшавајуће. Неке од олакшавајућих околности тичу се материјалног или породичног стања учиниоца, која супстанца је у питању и слично. У случају да је код учиница пронађена мања количина марихуане често се спомиње начело опортунитета. Начело опортунитета суштински значи да, иако су се стекли услови за вођење кривичног поступка, јавни тужилац може да се, на основу овог начела, одлучи да одложи кривично гоњење. Јавни тужилац одлаже кривично гоњење, и поставља услов лицу да плати одређени новчани износ у хуманитарне сврхе, обави одређени хуманитарни рад, пристане на одвикавање од алкохола или опојних дрога и слично (најчешће се захтева уплата одређеног новчаног износа). Након што је лице испунило дати услов, тужилац одбацује кривичну пријаву. Начело опортунитета се може применити код кривичног дела за које је запрећена новчана казна или казна затвора до пет година. Разлог за примену овог начела је једноставан – ефикасност и растерећење судова. Дакле, уколико је реч о опортунитету, онда би лице платило одређени новчани износ и не би било кажњено и не би се водило као кривично осуђено лице. У случају да је реч о споразуму о признању кривице, ствар је нешто слична, али постоји битна разлика. Наиме, исто се не би водио поступак, лице би признало кривицу, али би се донела осуђујућа пресуда где би се оно огласило кривим, а онда би по споразуму, добило блажу казну од оне коју би тужилац тражио да гони у редовном поступку. Најчешће је реч о условној осуди и/или новчаној казни. Разлика је важна јер у случају опортунитета,не би дошло до вођења поступка уопште, односно суд би одложио поступак док лице не плати одређену суму и онда би се поступак одбацио и лице не би било осуђивано, а у случају споразума, то није случај. УНИЦЕФ