Када имате право да се браните ако Вас нападну

 

На самоодбрану у Србији имате право. Наиме, у народу познатија као самоодбрана, закон је именује као нужна одбрана. Значи, браните се тек кад вас нападну. Ипак, акт је јасан: у одбрани морате знати кад је доста. Ако Вам неко покуша да украде новчаник, а Ви њему у том тренутку поломите руку, тешко је то доказати као нужну одбрану. Закон у Србији на први поглед прилично је јасан. Уколико вас неко нападне, имате право на нужну одбрану која мора бити истовремена и сразмерно исте јачине као и напад.

Кривични законик („Сл. гласник РС“, бр. 85/2005, 88/2005-испр., 107/2005-испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016) – у даљем тексту: КЗ, у Општем делу, Глава трећа – КРИВИЧНО ДЕЛО, одсек 1. Опште одредбе о кривичном делу, пододсек Нужна одбрана, члану 19. каже:

„Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани.

Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другога одбије истовремен противправан напад.

Учиниоцу који је прекорачио границе нужне одбране може се казна ублажити. Ако је учинилац прекорачио границе нужне одбране услед јаке раздражености или препасти изазване нападом може се и ослободити од казне.“.

Дакле, ако неко насрне чекићем, не бисте смели одговорити метком. Закон толерише самоодбрану само уколико се догађа у тренутку напада. На пример, провалника не смете напасти ни трен пре него што вам упадне у кућу, ни трен након што из исте побегне.

Начин на који се одређују границе нужне одбране каже да то у великој мери зависи од културе и менталитета одређене средине. Док смо живели у социјалистичком друштву, живот је третиран као највиша вредност и могао се узети само у екстремним ситуацијама.

У капиталистичким системима, као што је амерички, нужна одбрана укључује чак и заштиту имовине, која је светиња, тако да је провалник у приватни посед лака мета наоружаном домаћину. И ако га убије, тужилац често не покреће процес, јер су закони на страни власника, идући дотле да од породице убијеног може да тражи наплату уништених ствари, на пример крвавог тепиха или поломљеног намештаја, па чак и утрошене муниције.

Један од главних аргумената који се код нас потеже у расправи о праву на самоодбрану јесте „пример Америке”.

Занимљиво је да је и део наше полиције, Синдикат запослених полиције, упутио допис Влади Србије с предлогом да се по хитном поступку усвоји закон о заштити приватне својине.

У образложењу овог предлога полицајци наводе да се у Србији сада дешава да многи грађани који штите своју имовину и породицу од провалника бивају кажњавани због нечега због чега их не би требало кажњавати.

Законска решења код нас одговарају стандардима у Европи. Свето право својине карактеристично је за Америку, па грађани те земље на различите начине могу да се одбране, без страха да ће због тога одговарати.

Међутим, да ли је одбрана била сразмерна, утврђује суд. Танка је граница између нужне одбране и њеног прекорачења и да није лако утврдити да ли је било могуће контролисати своје поступке у ситуацији када је страх велики, а угрожена и породица или имовина.

Казна за прекорачење нужне одбране одређује се према кривичном делу које је почињено, па се прописује казна за убиство, покушај убиства, тешке или лаке телесне повреде. Као олакшавајућа околност у обзир се узима и ситуација којој је дело почињено.

 

Адвокат  Зоран Ј. Минић

lawofficeminic@gmail.com