Насиље над децом – кривичноправни и криминолошки аспекти
Уопште о насиљу у породици
Насиље у породици чини свако ко
применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или
безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање
члана своје породице. То је понашање којим члан породице угрожава телесни
интегритет, душевно здравље или спокојство другог или других чланова породице.
Свако има право на заштиту од насиља у породици, у складу са законом.
Насиљем у породици сматра се
− Наношење или покушај наношења
телесне повреде
− Изазивање страха претњом
убиства или наношења телесне повреде члану породице или њему блиском лицу
− Присиљавање на сексуални однос
− Навођење на сексуални однос или
навођење на сексуални однос са лицем које није навршило 14. година живота или
немоћним лицем
− Ограничавање слободе кретања
или комуницирања са трећим лицима
− Вређање, као и свако друго
дрско, безобразно и злонамерно понашање
Послове заштите породице, помоћи
породици и старатељства обавља Центар за социјални рад. Поступак у спору
покреће се тужбом, коју могу поднети: члан породице према коме је насиље
извршено, његов законски заступник, јавни тужилац и орган старатељства.
Шта насиље у породици разликује од других облика насиља
Ова врста насиља се разликује од
осталих због чињенице да су насилник и жртва у емоционално блиском односу. Ту
је и проблем моћи и контроле коју насилник осећа и тај и такав однос са жртвом
не жели да прекине. Насилници контролишу жртвино кретање, њене контакте, новац,
настоје да је изолују од остатка породице и пријатеља и то чини механизме
насиља. Непрестано стављају жртви до знања да је сама, да је њено понашање
разлог за насиље, прети на најразличитије начине при покушају жртве да напусти
насилника...
Реч је о перфидним механизмима контроле насилника над жртвом. Насилници често умањују насиље које су починили, покушавају да се оправдају и пребацују кривицу на жртву, жели да доминира над жртвом и то је његов модус деловања. Насилник не може да функционише без жртве. Кад се жртва супротстави, долази до насиља.
Насиље над децом
Иако је злостављање деце кроз
историју било присутно у различитим раздобљима и културама, у варијантама и
интензитету, увек је било блиско повезано са ћутањем. Када би проблем био јавно
откривен, изазвао би згражавање и забринутост због последицана здравље,
добробит и развој деце. Управо због тога се злостављање често назива “мрачним
феноменом нашег доба”, а такве сложене феномене није једноставно дефинисати.
Уз често злостављање у породици
од стране родитеља, старије браће или сестара и других чланова породице, деца
све чешће доживљавају насиље од других фигура ауторитета – наставника, дадиља,
тренера. Упркос распрострањеном страху да децу злостављају непознате особе,
истраживања показују да је већина дела злостављања почињена од стране родитеља
или детету познатих, блиских особа у које дете има поверења, а које би према
њему требале имати одговорност.
Кривичноправни аспект
Ко применом насиља, претњом да ће
напасти на живот или тело, дрским или безобзирном понашањем угрожава
спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице сматра се
да је извршио основни облик овог
кривичног дела против брака и породице.
Што значи да је дело извршено ако
неко угрози спокојство, телесни интегритет или душевно стање неког од чланова
своје породице и то довољно је да је насилник извршио само једном неку од радњи
насиља, претње, дрскости или безобзирности. Извршилац је било ко од чланова
породице, закон их не прецизира, али требало би сматрати да се ту убрајају
супружници, њихова деца, преци супружника у правој линији крвног сродства,
ванбрачни партнери и њихова деца, усвојилац и усвојеник, хранилац и храњеник,
као и браћа, сестре, њихови супружници и деца, бивши супружници и њихова деца и
родитељи бивших супружника, али услов је да живе са жртвом у заједничком
домаћинству. Али и лица која имају заједничко дете или дете које је на путу да
буде рођено, иако та лица нису живела у истом породичном домаћинству.
Казна предвиђена за основни облика је казна затвора од 3 месеца до 3 године.
Као облик виности да би неко био
одговоран за своје насилне поступке потребан је умишљај што би подразумевало да
насилник је увек свестан свог дрског, безобзирног и насилног понашања и да
хоће( има вољу ) да изврши такву радњу.
Тежи облик насиља у породице се
јавља кад је извршилац приликом извршења овог кривичног дела користио оружје,
опасно оруђе или средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши
на пример алат, металну шипку или дрвену па чак и кломпу, нож, секиру, оружје,
штап, колац, већи камен, виле , ашов, сабљу. Извршилац ће се у овом случају
казнити казном од шест месеци до пет година затвора.
Још тежи облик овог кривичног
дела постоји уколико је жртви нанесена једном или више пута
1. тешка телесна повреда под
којом се подразумева да је приликом напада жртви доведен у опасност живот или
уништен,трајно и знатно оштећен или ослабљен неки важан неки важан део тела или
неки важан орган, ако је проузрокована трајна неспособност за рад, ако је жртви
трајно и тешко нарушено здравље и ако је настала унакаженост. Међутим постоји
овај облик кривичног дела када је неко тешко телесно повређен али му није био
доведен у опасност живот. Ако је повређен неки важан део тела или неки важан
орган оштећен, а не уништен, или ослабљен или трајно али не знатно или знатно
али не трајно или је и трајно и знатно оштећен или ослабљен неки мање важан део
тела или орган, ако је проузрокована привремена, а не трајна неспособност за
рад, ако је здравље повређеног нарушено трајно али не знатно или знатно али не
трајно, као и ако је дошло до нарушеног изгледа повређеног, али не у тој мери
да представља унакаженост
2. трајно и тешко нарушено
здравља или је дело учињено према малолетном лицу
Казна за овај облик кривичног
дела је затвор од 2 до 10 година
Најтежи облик овог кривичног дела
постоји ако наступи смрт нападнутог лица и у том случају ће се изрећи казна
затвора од 3 до 15 година.
Уколико окривљени прекрши мере
заштите од насиља у породици које му је суд изрекао казниће се новчаном казном
и казном затвора од 3 месеца до 3 године.
Криминолошки аспект
Насиље над децом (физичко,
психичко, сексуално) представља најтежи вид испољавања породичног насиља и
насиља уопште, с обзиром на физичке и психичке особине жртава, однос поверења,
емоционалне повезаности и дужности чувања и васпитања оних којима су деца
поверена. Насиље над децом је „тамна страна историје и културе човечанства”.
Примена насиља над децом помиње се још код старих Грка и Римљана, па и раније,
што значи да је овај облик криминалитета постојао у давној прошлости. Међутим,
насиље над децом припадало је интимној неприкосновеној сфери породичног живота
ван друштвене интервенције. О обиму, облицима и извршиоцима тог насиља у
литератури дуго нису постојали подаци. У различитим историјским раздобљима била
је омогућена експоатација деце, сурово физичко кажњавање и злостављање. Тек у
ИX веку почело је да се пише, истина врло ретко, о злостављању деце од стране
учитеља, васпитача у домовима и послодаваца, а почетком 20. века открива
се насиље које
врше родитељи према деци у
оквиру породице. Резултати
емпиријских истраживања указују на алармантан број деце која су изложена разним
облицима угрожености и повреда физичког и менталног здравља, међутим, ови
подаци су само „врх леденог брега”, број злостављане деце је много већи.
Основна карактеристика приступа
овој криминолошкој појави у савременој криминологији је настојање да насиље над
децом буде друштвено сагледано, да не остане сакривено у оквирима породице и да
се сузбија мерама социјалне политике и друштвене контроле. Многи радови из
области криминологије и виктимологије, велики број истраживања (медицинских,
криминолошких, виктимолошких), откривали су интересантне податке о до тада
непознатим карактеристикама овог облика насиља. Обим овог облика криминалитета
тешко је утврдити због тога што се кривична дела не пријављују, а и она која се
пријаве тешко се доказују. Таква ситуација је проузрокована околношћу да се насиље
над децом врши у интимној породичној атмосфери, да је друштвена средина
незаинтересована да реагује и да већина нема храбрости да о томе јавно
проговори. Иако је тачан обим насиља над децом и даље углавном непознат, ипак
је неспорно да је овај облик насиља у
савременим условима живота у свим земљама у свету вишеструко повећан у односу
на ранији период. Сем тога, начини и форме испољавања насиља над децом су
многобројни и разноврсни. Како примећује Кајзер (Каисер, 1981), појавни облици
испољавања насиља показују потресну слику људске фантазије.
У савременој литератури сви
облици испољавања насиља над децом обухваћени су појмом злоупотребе деце (енг. child
abuse). Најуже схватање овог појма везује се искључиво за физичке повреде деце.
Укључивање клиничких и психијатријских аспеката утицало је на дефинисање
“синдрома претученог детета”, који означава комплекс манифестација везаних за
озбиљне повреде које су детету нанели
родитељи или друге особе које се о њему старају. Криминолошко значење овог
појма односи се на феноменолошке и етиолошке карактеристике свих облика
злоупотребе деце којима се нарушава њихов телесни и душевни развој. Шира
схватања под појмом “злостављано дете” подразумевају дете чији је нормалан раст
и развој онемогућен и угрожен. Према овим објашњењима, злостављање обухвата не
само брутално физичко кажњавање деце, које може довести до тешких телесних
повреда, па и до смрти, већ и грубо занемаривање физичких и психичких потреба
детета. Интересеантан теоријско-методолошки концепт дефинисања злоупотребе
полази од тога да је злупотреба континуум са различитим облицима и ступњевима
понашања (чињења и нечињења) којима се повређују или угрожавају права детета на
живот и развој и која обухвата: физичко злостављање, сексуалну злоупотребу и
занемаривање деце. Занемаривање и осујећење развојних потреба детета
подразумева запостављање дететових физичких, материјалних, здравствених,
едукативних, емоционалних потреба, као и напуштање детета.
Комитет за права детета, као
надзорно тело за примену Конвенције о правима детета, прецизно је дефинисао шта
се сматра телесним кажњавањем. То је “свако кажњавање при којем се користи
физичка сила и које има за циљ да се изазове известан степен бола или
нелагодности, чак и благ. Већина обухвата ударање деце (ћушкање, шамарање,
ударање по задњем делу тела), руком или неким предметом - бич, штап, каиш,
ципела, дрвена кашика итд. Такође се подразумева ударање ногом, дрмусање,
бацање, штипање, грижење, чупање за косу или уши, терање деце да остану у
неугодном положају, прављење опекотина топлотом или врелом водом или присилно
гутање (на пример, испирање дететових уста сапуном или присиљавање да прогута
љуте зачине). Поред физичког кажњавања, постоје и нефизички облици кажњавања,
који су окрутни и деградирајући (кажњавање које омаловажава дете, понижава га,
чини да дете испашта за туђе грехе, прети му, плаши или исмева). Парламентарна
скупштина Савета Европе је, позивајући се на Препоруку 1666 (2004. године) изнела став да “свако
телесно кажњавање деце представља кршење њихових основних права на људско
достојанство и физички интегритет”.
Више од две трећине земаља у
свету које су експлицитно забраниле телесно кажњавање су европске земље. У
појединим земљама у свету (Шведска, Норвешка, Финска) постоји Закон о забрани
телесног кажњавања деце. Прва земља у свету која је законом забранила физичко
кажњавање деце била је Шведска (1979.). У Данској је још 1920. донет Закон о
забрани физичког кажњавања супружника, 1967. донет је Закон о забрани физичког
кажњавања деце у школама, а 28.5.1997. дански Парламент је изгласао Закон о забрани
телесног кажњавања деце, који забрањује родитељима да туку своју децу. У
преднацртима Закона о правима детета и Грађанског законика у Србији постоје
одредбе којима се забрањује физичко кажњавање деце. Наведено је да су телесно
кажњавање и понижавајући поступци према детету у циљу његовог дисциплиновања
забрањени у свим срединама, али да се могу, када је то неопходно, применити на
најкраће могуће време и само у мери која је неопходна ради заштите живота и
здравља детета или другог лица.
У кривичним законима неких држава
(Хрватска, Словенија) предвиђен је тежи облик кривичног дела злостављања и
запуштања малолетника у случају да је због злостављања и запуштања наступило
тешко оштећење здравља малолетника или смрт (Словенија) или се малолетник одао
вршењу кривичних дела, проституцији или другом асоцијалном начину живота. На
тај начин је појам злостављања проширен и на случајеве тешког телесног
повређивања и смрти малолетника. Свакако да се у свим овим случајевима
подразумева постојање психичког насиља које прати физичко насиље.
Према Кајзеру, као могуће жртве
злостављања у породици јављају се: нежељено дете; дете које потиче из
инцестуозне везе; дете које подсећа мајку на оца кога презире или мрзи; дете
које је дошло на свет противно вољи мајке “у годинама”; дете рођено у време
великих економских тешкоћа за породицу; дете рођено упркос покушају абортуса;
дете које је “плод силовања”; дете са физичким или психичким недостацима, које
родитељи сагледавају као “лични терет”; дете чији родитељи, отац или мајка, издржавају
казну у затвору; дете које је рођено после развода брака, када су засноване
друге породице; ванбрачно дете. Истраживањима је утврђено да је велики обим
злостављања одојчета и деце у првим годинама живота, тако да је смртност
ванбрачно рођене одојчади двоструко већа него брачно рођених. У породицама са
више деце, најчешће је злостављано најстарије дете или последње рођено дете јер
су родитељи у годинама када тешко могу да савладају тешкоће око
васпитања. Према начину
и средствима злостављања
могуће је разликовати три групе
злостављања: (1) група лакшег злостављања са краћим трајањем, при чему се
користе ударци руком и песницом; (2) група нешто тежег злостављања када
извршиоци користе различите прилике да нанесу ударце и болове; (3) најтеже
злостављање уз садистичко мучење и наношење тешких повреда. Извршиоци овог
облика насиља у 70-80% случајева потичу из социјално нижих слојева и радничких
занимања и живе у лошим стамбеним и хигијенским условима.
Поред физичког злостављања деце,
постоји и психичко злостављање. Психичко злостављање може да се јави заједно са
физичким, али и као посебан облик злостављања. Најчешћи облици психичког
злостављања деце су: затварање у мрачан подрум, убијање драге животиње,
остављање детета самог у стану, увреде и псовке, везивање за намештај,
преживљавање тешких породичних ситуација као што су раздвајање родитеља, њихове
свађе, насиља оца према мајци, алкохолизам оца или мајке, запостављеност у
односу на другу децу, изолованост због болести, као и испољавање равнодушности
и недостатка љубави према детету. Такође постоје извесни начини психичког
злостављања, који на први поглед не могу да се препознају као злостављање:
становање у неодговарајућем, малом стамбеном простору где одрасли непрестано
пуше; упућивање детета да гледа телевизију или иде у биоскоп да не би сметало
родитељима, избегавање родитеља да разговарају и сл.
Истраживањем кривичних дела
злостављања и запуштања малолетника у пракси Општинског суда у Загребу, на
узорку од 78 предмета, утврђено је да су извршиоци искључиво родитељи и да су
очеви два пута чешће извршиоци него мајке. Мајке чине ово дело углавном
запуштањем, претежно су самохране или разведене, подједнак је број запостављене
брачне и ванбрачне деце. Очеви редовно запуштају и злостављају своју брачну
децу живећи у браку са мајком детета. Запуштена деца су у просеку узраста око
осам година а злостављана око једанаест година.
Према резултатима анкетирања 196
деце (93 дечака и 103 девојчице) узраста између девет и петнаест година
(Пејчиновић, Пенава, 1988) 1987. године, модалитети кажњавања деце од стране
родитеља крећу се од физичког кажњавања, забрана, до психичког злостављања и
ускраћивања љубави. Најчешће физичко кажњавање је ударање шибом, ременом или
варјачом и ударање руком једном недељно или чешће, забрана изласка ван куће
(овом казном се чешће кажњавају девојчице), врло јако викање, вређање и
псовање, закључавање у неку од просторија, клечање, забрана гледања ТВ
програма. Као остале казне које родитељи примењују према њима, деца су навела да
не желе да се са њима играју, разговарају, да се “праве жалосни” због онога што
су деца учинила, да стално говоре како “добијају лупање срца” или да ће их
такво понашање деце “отерати у гроб”. Субјективно доживљавање казни разликује
се код дечака и девојчица. Дечаке више погађа добијање батина, без обзира на
средство ударања, док девојчице подједнако тешко прихватају казну забране
изласка, добијање батина или јако викање, вређање и псовање.
Када је у питању распрострањеност
телесног кажњавања у Србији, УНИЦЕФ- ово истраживање вишеструких показатеља је
показало да је 17% деце узраста 1-14 година било изложено неком облику физичког
кажњавања. Телесном кажњавању су више изложена деца најмлађег узраста (1-2
године) него деца старијег узраста (10- 14 година). При томе, телесно кажњавање
је присутније код деце припадника ромске популације (35%), и то највише на
узрасту 3-4 године. Према резултатима прве епидемиолошке студије о злостављању
и занемаривању деце (БЕЦАН) реализоване на узорку 4027 ученика петог и седмог
разреда основне школе и другог разреда средње школе у Србији, 23,4% деце је
кажњавано шамарањем, 22,4% ударањем по задњици а 13,6% чупањем за косу.185
Распрострањеност телесног кажњавања као начина дисциплиновања деце потврђују и
резултати треће Међународне анкете самопријављивањем малолетничке делинквенције
према којима је 56,3% деце узраста између 12 и 19 година (од њих 1344) било
изложено телесном кажњавању више од једног пута.
Кривичноправна заштита деце
(малолетника) остварује се путем правних норми којима се инкриминишу дела која
повређују живот, телесни интегритет детета, здравље, сексуалну личност и
васпитање. У Кривичном законику Србије предвиђена је посебна кривичноправна
заштита деце прописивањем кривичног дела запуштања и злостављања малолетног лица
(чл. 193 КЗ РС). Ово кривично дело се састоји у грубом занемаривању дужности
збрињавања и васпитања малолетног лица од стране родитеља, усвојиоца, стараоца
или другог лица које је дужно да се о малолетнику стара. Тежи облик основног
кривичног дела постоји када родитељ, усвојилац, старалац или друго лице
злоставља малолетно лице или га принуђава на претерани рад или рад који не
одговара узрасту малолетног лица или на просјачење, или га из користољубља
наводи на вршење других радњи које су штетне за његов развој.
Неодређеност законске формулације
у описивању радње “злостављање”, омогућава различита тумачења и неуједначено
приступање судова. У литератури постоји схватање да је за постојање овог
кривичног дела неопходно да извршилац очигледно грубо поступа са малолетником и
да такво поступање озбиљно прелази границе допуштеног дисциплинског кажњавања.
Такође постоји објашњење да се “злостављање” састоји у изазивању физичког или
психичког бола јачег интензитета, без наношења телесних повреда или нарушавања здравља.
Оваква објашњења показују да, иако је физичко кажњавање деце одавно оцењено као
педагошки неприхватљиво, оно се у неким (неодређеним) границама још увек сматра
правом родитеља које искључује противправност.187 Потреба за јаснијом
формулацијом и дефинисањем радње “злостављања” у оквиру кривичног дела
запуштање и злостављање малолетног лица, произилази такође из чињенице да је у
чл. 194 (насиље у породици) као посебан квалификован облик кривичног дела
предвиђено насиље у породици према малолетном лицу.
Новина у кривичноправном и
кривичнопроцесном законодавству Србије је доношење посебног Закона о малолетним
учиниоцима кривичних дела и кривично- правној заштити малолетних лица188 који у
чл. 150 предвиђа заштиту малолетних лица као оштећених у кривичном поступку за
следећа кривична дела: тешко убиство, навођење на самоубиство и помагање у
самоубиству, тешка телесна повреда, отмица, силовање, обљуба над немоћним
лицем, обљуба са дететом, обљуба злоупотребом положаја, недозвољене полне
радње, подвођење и омогућавање вршења полног односа, посредовање у вршењу
проституције, приказивање порнографског материјала и искоришћавање деце за
порнографију, ванбрачна заједница са малолетником, одузимање малолетног лица,
промена породичног стања, запуштање и злостављање малолетног лица,
насиље у породици,
недавање издржавања, родоскрвњење, разбојничка крађа,
разбојништво, изнуда, омогућавање уживања опојних дрога, ратни злочини против
цивилног становништва, трговина људима, трговина децом ради усвојења, заснивање
ропског односа и превоз лица у ропском односу.
Значајан допринос за промену
праксе органа, служби и организација у
заштити деце од злостављања дала су бројна национална документа и референтна
владина тела. Најпре је 2002. године основан Савет за права детета као
саветодавно тело Владе Републике Србије, који је, на жалост, био активан само
до 2009. године.189 Поред тога, у оквиру институције Омбудсмана (Заштитника
грађана) на републичком и покрајинском нивоу функционише сектор за права
детета.190 Од самог оснивања Савет је радио на изради Националног плана акције
за децу који је усвојен 2004. године и у којем је дефинисана општа политика
земље према деци за период до 2015. године. Овим стратешким документом је,
између осталог, предвиђено успостављање ефикасне, оперативне, мултисекторксе
мреже за заштиту деце од злостављања, занемаривања, искоришћавања и насиља. У
складу са тим, Национални план акције за децу је предвидео усвајање општег и
посебних протокола за заштиту деце од злостављања и занемаривања, о чему је
било речи напред, у делу о сузбијању насиља у породици.
Злочин који не застарева
Невладине организације које се
баве проблемом насиља у породици имале су активну улогу у мењању законодавства,
јавних политика и праксе. На основу предлога у чијој је изради својевремено
учествовало и Виктимолошко друштво, у кривични закон Републике Србије унето је
кривично дело насиља у породици, трговина људима, трговина у циљу усвојења када
су у питању деца, измене у делу који се тиче кривичних дела против полних слобода,
што између осталог укључује и сексуалне деликте који су усмерени према деци,
као и увођење правила о поступању која значе заштиту од секундарне
виктимизације у поступцима. Пре три године Скупштина Србије је усвојила
Иницијативу Инцест траума Центра – Београд за укидање застаревања сексуалних
деликата почињених према деци. Тиме је Србија, после Велике Британије, постала
друга земља у Европи у којој је законодавац препознао дуготрајне последице
сексуалне трауме. Дотадашња регулатива подразумевала је да починилац може бити
процесуиран само шест година након последњег инцидента сексуалног насиља над
дететом. С обзиром на то да детету које је жртва насиља најчешће недостају
психичка снага и моћ уз које би лакше пребродило кривични поступак, сада је
омогућено да насилника може пријавити и знатно касније. Узнемирава податак о
малом проценту оних који би пријавили сексуално злостављање деце у породици, а
како тек реаговати на то да постоје случајеви готово свесног пристајања мајки
на сексуално злостављање своје деце у оквиру породице. То илуструје и један
скорашњи случај из Војводине. Очух је злостављао девојчицу од њене 14. године.
Обљубу, која је у то време трајала већ неколико година, пријавила је
девојчицина тетка. У поступку који је покренут мајка стаје на страну мужа, са
којим има четворо деце. Почиње јак притисак на девојчицу и она одједном
престаје да говори одбијајући да сведочи. Мајка и очух све што се дешава
правдају тиме да је ћерка измислила злостављање из љубоморе јер јој се не
поклања довољно пажње. Суд прихвата оптужницу иако је остао само посредан
доказ, пријава тетке. Другостепеном пресудом очух је ослобођен. Посебно
фрустрира чињеница да су их људи укључени у процес касније виђали како се руку
подруку све троје шетају градом као срећна породица.
Насиље највише препознају они
који су најчешће у контакту са децом, а то су школа и предшколска установа.
Када учитељица види да је дете бледо, нервозно, плашљиво, онда она у разговору
са родитељима може да сазна које околности стоје иза тога и надаље захтева
помоћ центра за социјални рад. Доктор Видојевић сматра и да је погрешно дете
измештати у неко удаљено место, већ разговор треба водити тамо где дете живи.
Један од разлога је и тај што са дететом треба разговарати више пута а то
захтева време, стицање поверења и приступачност. Пре тога је наравно најважније
заштитити дете како не би дошло до понављања злостављања.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
Коментари
Постави коментар