(Ne)savesno pregovaranje ili predugovorna odgovornost

Zaključenju svakog ugovora, bilo u privredi, bilo među fizičkim licima, prethode pregovori. Ako znamo da ugovor nastaje saglasnošću volja o bitnim elementima ugovora, utoliko možemo da zaključimo da pregovori predstavljaju postupak usaglašavanja volja u cilju njihove konačne saglasnosti, a koja će međusobno obavezati ugovorne strane na ispunjenje prethodno usaglašenih volja.

Međutim, neretko se dogodi da do saglasnosti volja ne dođe. Mogućnost da se sa nekim ugovor zaključi ili ne zaključi predstavlja derivat temeljnih vrednosti i sloboda ugrađenih u Ustav, a propisanih Zakonom o obligacionim odnosima kroz načelo autonomije volje.

Pregovori koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju i svaka Ih strana može prekinuti kada hoće, propisuje Zakon o obligacionim odnosima.

Ipak, u zavisnosti od materije odnosa povodom kojih se vode pregovori, konzumiranje autonomije volje nakon određenog momenta ili nakon nastupanja određenih činjenica tokom pregovora, može sa sobom doneti i prouzrokovanje štete strani sa kojom ugovor nije zaključen, a što za posledicu može imati obavezu strane koja je odustala da tu štetu i nadoknadi.

Jedan od osnovnih problema u pokušaju određenja pravne prirode odgovornosti zbog Culpa in contrahendo jeste samo polazište, odnosno određenje njenog pojma.

Uočio sam najmanje tri različita shvatanja pojma i obima, tj. područja primene predugovorne odgo- vornosti. Ova svhvatanja se mogu kvalifikovati pre svega po obimu, odnosno po širini područja primene predugovorne odgovornosti.

CULPA IN CONTRAHENDO KAO ODGOVORNOST ZBOG PREKIDA PREGOVORA

Prvo i najuže shvatanje, zastupljeno pre svega u našoj literaturi, posma- tra predugovornu odgovornost isključivo kao odgovornost zbog prekida pre- govora ili vođenje pregovora bez stvarne namere da se ugovor zaključi. Po ovom shvatanju predugovorna odgovornost nastaje samo u slučaju ponašanja suprotno ovim dvema obavezama (obavezi da se u pregovore uđe sa namerom da se ugovor zaključi i obavezi da se u toku pregovora u koje se ušlo sa namerom da se ugovor zaključi od njih neopravdano odustane). Ovo shva- tanje je uzrokovano odredbom člana 30. Zakona o obligacionim odnosima,7 koji svojim naslovom upućuje na zaključak da su njime i samo njime reguli- sani prava, obaveze i odgovornosti iz pregovora. Ovakvo shvatanje predugo- vorne odgovornosti predstavlja suviše usko shvatanje i svodi predugovornu odgovornost isključivo na jedan njen oblik, na odgovornost zbog prekidanja pregovora o ugovoru. „Ostale slučajeve ove odgovornosti naši pravnici gube iz vida, iako njih Zakon o obligacionim odnosima reguliše na desetak različitih mesta“.8 Ovo shvatanje, iako u osnovi preusko, ipak nije beznačajno jer nam osvetljava jedno polje primene predugovorne odgovornosti kao definitivno nesporno. Nisam imao prilike da nađem rad u kome se tvrdi suprotno, odnosno da u slučaju da jedna strana u pregovore ulazi bez ozbiljne namere da za- ključi ugovor ili od te namere neosnovano odustane u toku pregovora, nema mesta predugovornoj odgovornosti.

CULPA IN CONTRAHENDO KAO ODGOVORNOST ZA PREGOVORE

Drugo shvatanje, najviše zastupljeno u pravnoj nauci, kako našoj tako i stranoj, pod predugovornom odgovornošću podrazumeva pre svega odgovor- nost zbog kršenja obaveza koje proizlaze iz pregovora, a koje se ne svode samo na to da se pregovorima mora pristupiti sa namerom da se ugovor zaključi i da se od takve namere ne može neosnovano odustati. Tako prof. dr Trnavci kaže, „ako u takvoj situaciji jedna od njih prekine pregovore bez osnovanog razloga, može se postaviti pitanje njene odgovornosti za naknadu štete koja se u pravnoj teoriji i sudskoj praksi naziva predugovornom odgovornošću...“.U prethodnoj rečenici vidimo u stvari stanovište prethodno izloženog shvatanja ali, za razliku od tih shvatanja, Trnavci se tu ne zaustavlja, nego nastavlja „... predugovorna odgovornost može se zbiti ne samo u toku i nakon pregovo- ra, koji nisu doveli do zaključenja ugovora, već i kod pregovora iz kojih je nastao nepunovažan ugovor“, „lice koje je skrivilo ništavost ili pobojnost (rušljivost) ugovora na bilo koji način... duguje naknadu štete...“I drugi autori, koji predugovornu odgovornost shvataju na ovaj način, proširuju, ma- nje ili više, listu obaveza koje se moraju poštovati prilikom vođenja pregovora.Ono što je zajedničko za sve pobornike ovakvog shvatanja predugovorne odgovornosti jeste to da se te obaveze (obaveze koje proizlaze iz pregovora) uglavnom zasnivaju na opštem načelu poštenja i savesnosti, pa iz njega izvode listu konkretnih obaveza koje pregovarači prilikom pregovora moraju da po- štuju. S obzirom na to da se konkretne obaveze učesnika pregovora izvode iz opšteg načela savesnosti i poštenja, učesnici pregovora treba u svakom konkretnom slučaju da spoznaju sadržinu svoje obaveze. Ovako definisane, te obaveze izgledaju dosta neodređeno. Međutim, ipak su se određene obaveze učesnika pregovora u praksi i nauci iskristalisale kao opštepriznate. Pored već pomenutih obaveza da se pregovori vode ozbiljno i sa namerom da se ugovor zaključi, tu spadaju još i sledeće obaveze: da se partner u pregovorima obaveštava o svim bitnim okolnostima za zaključenje budućeg ugovora, obaveza lojalnosti i diskrecije i obaveza uzdržavanja od postupaka kojima se drugoj strani može prouzrokovati šteta.

Ovako definisan pojam Culpae in contrahendo tumači se dosta široko i obuhvata niz situacija u kojima se jedan od partnera u pregovorima nije po- našao onako kako je trebalo da se ponaša, odnosno nije se ponašao u skladu sa načelom poštenja i savesnosti i dobrim poslovnim običajima. Primera radi, ukazaću na situacije koje reguliše naš Zakon o obligacionim odnosima, a koje se mogu podvesti pod slučajeve odgovornosti zbog Culpa in contrahendo.

Tu spadaju sledeće odredbe Zakona o obligacionim odnosima:

– prekidanje pregovora;

– odredba o neprihvatanju ponude od lica koje je pozvano da ponudu uputi;

– odredba o nevažnosti ugovora zbog prekoračenja pravne sposobnosti od strane pravnog lica;

– odredba o nevažnosti ugovora zbog izostale saglasnosti organa prav- nog lica;

– poništenje ugovora sklopljenog pod uticajem bitne zablude;

– poništenje ugovora sklopljenog pod uticajem prevare;

– zaključenje ugovora od strane neovlašćenog lica;

– prekoračenje granica ovlašćenja od strane zastupnika;

– odgovornost lica koje je krivo zbog ništavosti ugovora;

– odgovornost ograničeno poslovno sposobnog lica;

– odgovornost lica na čijoj je strani uzrok rušljivosti;

– odgovornost prodavca tuđe stvari.

Svi ovi slučajevi podrazumevaju odgovornost zbog ponašanja u toku pregovora koje je suprotno načelu poštenja i savesnosti. Ovo shvatanje svoje uporište takođe nalazi u jednoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima, i to u članu 12. koji kaže: „U zasnivanju obligacionih odnosa (podvukao autor) i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržava- ju načela savesnosti i poštenja.“ Ono što je značajno primetiti u ovom članu este da su strane u zasnivanju obligacionih odnosa.... dužne da se ponašaju u skladu sa načelom savesnosti i poštenja. Pod ovim u zasnivanju obligacionih odnosa, podrazumevaju se pre svega pregovori.

CULPA IN CONTRAHENDO KAO ODGOVORNOST IZ PREDUGOVORNOG ODNOSA

Najšire shvatanje pojma predugovorne odgovornosti proširuje područje primene Culpa in contrahendo i na situacije koje se nalaze van pregovora. Ovo shvatanje zastupljeno je u nemačkoj pravnoj nauci i prvobitno je bilo zasnovano na dugogodišnjoj praksi tamošnjih sudova, a kasnije i na odredbama Građanskog zakonika. Po ovom gledištu nesporno je da predugovorna odgovornost nastaje najčešće putem pregovora i da se stoga najčešće poistovećuje sa odnosom pregovaranja, ali tako ne biva uvek. Naime, nemački zakonodavac u propisivanju obaveze postupanja u skladu sa načelom poštenja i savesnosti ide još dalje i u paragrafu 311. Građanskog zakonika propisuje da „Obligacioni odnos sa obavezama shodno paragrafu 241. stav 2.33 nastaje i prihvatanjem pregovora o ugovoru...“, ali i „krčenjem puta ugovoru, kod kojeg jedna strana, imajući u vidu eventualni odnos na osnovu pravnog posla, do- pušta drugoj strani mogućnost uticaja na njena prava, pravna dobra i interese ili joj to poverava, ili putem sličnih poslovnih kontakata.“ Dakle, obaveza ponašanja saglasno načelu poštenja i savesnosti (osim prilikom izvršenja prava i obaveza iz ugovora i prilikom pregovaranja) postoji i u situacijama „krčenja puta ugovoru“ i „sličnih poslovnih kontakata“, odnosno i u onim situacijama kada pregovora o ugovoru nije ni bilo, ali su preduzete određene aktivnosti u cilju zaključenja ugovora. Obligacioni odnos nastaje ne samo zaključenjem ugovora nego i stupanjem u pregovore, ali i u drugim slučajevima krčenja puta ugovoru ili sličnih poslovnih kontakata. Pod ovim se podrazumevaju situacije u kojima prilikom zaključenja ugovora nisu vođeni pravi pregovori (što je u savremenim uslovima poslovanja izuzetno česta pojava) ali do odgovornosti ipak dolazi zbog kršenja obaveze savesnog postupanja iz vremena koje pret- hodi zaključenju ugovora. Tu se prevashodno misli na situacije u kojima se „težilo sklapanju ugovora određene vrste i da se u toj težnji preduzelo nešto čime se drugima stavlja do znanja da se zaključenje ugovora priželjkuje“. Na ovaj način je polje primene Culpa in contrahendo prošireno i na situacije van samih pregovora. U tom smislu se po ovom shvatanju pojmovi predugo- vornog odnosa i pregovora ne mogu izjednačiti, jer je pojam predugovornog odnosa širi od pojma pregovora – pored pregovora o zaključenju ugovora obuhvata i situacije krčenja puta ugovoru i slične poslovne kontakte.

Iz izloženih shvatanja jasno se uočavaju tri polja primene ovog instituta. Ako zanemarimo odnos prva dva ovde izložena shvatanja, s obzirom na to da nema opravdanog razloga da se predugovorna odgovornost svede samo na odgovornost vođenja pregovora bez namere da se ugovor zaključi i slučaj neopravdanog odustanka od pregovora, pitanje područja primene Culpa in contrahendo se svodi na pitanje da li ona obuhvata samo odgovornost zbog kršenja obaveza iz pregovora ili i odgovornost zbog postupanja suprotno na- čelu poštenja i savesnosti u vremenskom periodu koji prethodi zaključenju ugovora a pregovori nisu vođeni? Ili drugačije postavljeno pitanje: da li se predugovorni odnos (iz kojeg nastaje predugovorna odgovornost) svodi samo na pregovore o zaključenju ugovora ili obuhvata još nešto?

Da bismo dali odgovor na pitanje o pojmu i području primene odgo- vornosti zbog Culpa in contrahendo (predugovorne odgovornosti), moramo prvo da razlučimo šta je predugovorni odnos.

UMESTO ZAKLJUČKA

Temeljno načelo odredaba o predugovornoj odgovornosti predstavlja načelo savesnosti i poštenja, kao i dužnost postupanja sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno privrednika. Radnja štetnika mora biti suprotna ovim kao i drugim prinudnim odredbama kako bi se ispunio uslov protivrpavnosti.

Pretpostavke predugovorne odgovornosti

1. Postojanje štete koja je nastala u uzročno posledičnoj vezi sa radnjom štetnika;

2. Krivica štetnika, koja postoji kada je šteta nastala namernom radnjom ili iz nepažnje;

3. Protivpravnost radnje;

Kao i sve druge štete, tako i predugovorna šteta može najpre da se podeli na materijalnu I nematerijalnu.

Materijalna šteta prouzrokovana pregovorima može biti stvarna šteta, a može predstavljati i izmaklu dobit.

Visina stvarne štete, shodno njenom nazivu, određuje se prema stvarnim iznosima u pogledu najrazličitijih troškova koji su preuzeti tokom pregovora vođenih na gore opisan način. Troškovi moraju biti opravdani, odnosno takvi da bez preduzimanja radnji za koje su troškovi plaćeni ne bi bilo moguće na svrsishodan način voditi pregovore. To bi, primera radi, bili troškovi angažovanja punomoćnika, savetnika, troškovi pribavljanja dokumentacije, plaćanje taksi, putni troškovi, kao i svi drugi troškovi koji su morali biti preuzeti radi vođenja pregovora u punom obimu.

Visina izmake dobiti varira od konkretnih činjeničnih situacija. Na ovom mestu, najpre, treba otkloniti svaku dalju nedoumicu u pogledu izmakle dobiti kao vrsti štete nastale tokom pregovora. Ne radi se, dakle, o izmakloj dobiti, u smislu koristi koja je bila predviđena ugovorom na čije se zaključenje pretendovalo, pa je ta korist izostala time što ugovor nije zaključen, već se isključivo radi o izmakloj dobiti, mimo ugovora na čije se zaključenje pretendovalo, kao propuštenoj prilici da se određeni ugovor i koristi iz njega ostvare iz drugih pregovora koji su vođeni ili na drugačiji način.

Nematerijalna šteta prouzrokovana pregovorima

Atipična je situacija u kojoj bi se kao posledica vođenja pregovora bez namere da se zaključi ugovor ili neopravdanog odustanka od pregovora i zaključenja ugovora javila nematerijalna šteta sa zahtevom za njenu naknadu. Ipak, poštujući širine života nije nemoguće i da ovakva vrsta štete nastane tokom pregovora.

Postupak naknade štete nastale tokom pregovora, odvija se pred sudovima opšte nadležnosti, odnosno privrednim sudovima prema opštim pravilima za naknadu materijalne odnosno nematerijalne štete.

Vođenje pregovora po svim svojim karakteristikama jeste mukotrpan, a neretko i stresan postupak. Ipak, upoznavanje sa pravima i dužnostima strana u pregovorima smanjiće mogućnosti za neželjene ishode pregovora koji će osim nezaključivanja ugovora, za rezultat imati i parnični postupak.

Advokat Zoran J. Minić

lawofficeminic@gmail.com