Накнада штете лицима неосновано лишеним слободе

 

Упркос законом јасно одређеним разлозима за притвор, чији је првенствени цилј обезбеђење присуства окривлјеног у поступку, може се десити да некој особи буде одређен притвор, а да за то није постојао доволјно добар разлог. Услед тога, може доћи и до ситуације да сте били неосновано лишени слободе. Нажалост.

Ко се сматра лицем неосновано лишено слободе? Лице које је било лишено слободе а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак правноснажно обуставлјен решењем или је оптужба одбијена, или је пак поступак дуго трајао, па је на крају донета ослобађајућа или одбијајућа пресуда.

Лице које је издржало казну затвора, а касније је, у поступку по ванредним лековима, изречена казна која је краћа од претходне, или је изречена кривична санкција која уопште не представлја лишење слободе.

Лице које је услед грешке или незаконитог рада органа поступка лишено слободе или је лишење слободе трајало дуже. У свим овим случајевима имате право на накнаду штете! Како изгледа поступак остваривања овог права? Имајући у виду кроз шта сте прошли кроз поступак неоснованог лишења слободе, требаће Вам још мало стрплјења да прођете кроз поступак за остваривање права на накнаду штете.

Прво морате да поднесете захтев Министарству правде ради постизања споразума о постојању штете и врсти и висини накнаде штете. О овом захтеву одлучује Комисија унутар Министарства правде.

Једино ограничење представлја рок за обраћање за накнаду штете – у питању је рок од три године од дана правноснажности одлуке којом је констатовано неосновано лишење слободе.

У ком року Комисија одлучује? Комисија ће у року од три месеца донети одлуку о усвајању или одбијању захтева.

Уколико не одлучи у овом року, можете поднети тужбу за накнаду штете против Републике Србије.

Владислава Милић, виши судијски сарадник у Вишем суду у Београду је у свом ауторском тексту за Лаw Лифе, правни портал за право и привреду веома добро објаснила правну природу овог института, као правну регулативу истог у Републици Србији.

Према речима колегинице Милић, код накнаде штете услед неоснованог лишења слободе уочавамо пре свега повреду права на личну слободу, заштићену чланом 27 Устава РС, која је наступила услед лишења слободе за које се показало да је било неосновано, повреду права слободе кретања из члана 39 Устава РС, затим повреду части и угледа као одраза достојанства личности до које је дошло услед одређеног става и понашања средине према оштећеном лицу након његовог изласка на слободу. Лјудско достојанство као мета правни појам и његови одрази част и углед није експлицитно заштићено важећим Уставом, али његова заштита произлази из целине правног система, посебно ако имамо у виду чињеницу да се људско достојанство доводи у везу са људским правима као најмлађом генерацијом права уставног ранга.

Закон о облигационим односима у члану 200 повреду части и угледа доводи у везу са слободама и правима личности у склопу прописивања права на накнаду штете услед тако претрпљених душевних болова. И члан 35 Устава РС начелно прописује право на накнаду материјалне и нематеријалне штете лицима неосновано лишеним слободе, што је даље конкретизовано Закоником о кривичном поступку.

Законик о кривичном поступку почев од члана 584 нормира и уопште регулише поступак реализације права на накнаду штете успостављајући на тај начин дефиницију оштећеног лица. У светлу тог члана неосновано лишеним слободе се сматра лице: 1) које је било лишено слободе, а није дошло до покретања кривичног поступка или је правноснажним решењем поступак обустављен, или је оптужба одбијена, или је поступак правноснажно окончан одбијајућом или ослобађајућом пресудом, 2) које је издржало казну затвора, а поводом захтева за понављање кривичног поступка или захтева за заштиту законистости изречена му је казна затвора у краћем трајању од издржане казне, или је изречена кривична санкција која се не састоји у лишњу слободе, или је оглашено кривим, а ослобођено од казне, 3) које је било лишено слободе дуже времена него што траје кривична санкција која се састоји у лишењу слободе која му је изречена, 4) које је услед грешке или незаконитог рада органа поступка лишено слободе или је лишење слободе трајало дуже или је дуже задржано у заводу ради извршења кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе. Члан 585 истог закона прописује право на накнаду штете и неосновано осуђеном лицу према коме је правноснажно изречена кривична санкција или које је оглашено кривим, а ослобођено од казне, а поводом ванредног правног лека је нови поступак правноснажно обустављен или је оптужба правноснажно одбијена или је окончан правноснажном ослобађајућом пресудом.

Особеност поступка остваривања права на накнаду штете лица неосновано лиштених слободе, поред тога што је реч о материји где се преплићу норме Уставног, Кривичног и Грађанског права, компликују и критеријуми које суд узима у обзир приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете. То су пре свега објективне околности које се тичу врсте и тежине кривичног дела које је оштећеном стављено на терет, као и субјективне околности које суд сазнаје из исказа странке, а које се односе на осећај проживљеног у притвору, као и евентуална ранија осуђиваност или неосуђиваност оштећеног. Ове околности суд узима у обзир јер критеријуми прописани чланом 200 ст. 2 Закона о облигационим односима у виду вођења рачуна о значају повређеног добра, циљу коме накнаде штете служи, као и да се истом не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом или друштвеном сврхом, једноставно нису довољни показатељи за одмеравање висине претрпљене штете којој накнада треба да буде еквивалентна.

Управо из тог разлога, суд прибегава, поред начелних законских критеријума, допунским критеријумима у које у првом реду спада став судске праксе о околностима које се цене у сваком конкретном случају, а везују се за чињенично стање у виду врсте и тежине кривичног дела и исказа оштећеног у погледу доживљаја сопственог притварања, услова у притвору, става средине, али и критеријума који се везује за правну оцену налаза вештака. Дакле, судска пракса и правна оцена вештачења од кога суд полази, представљају допунске критеријуме којима се суд руководи одмеравајући висину накнаде штете оштећеном лицу. Оштећени према томе има право на накнаду нематеријалне штете услед душевних болова због повреде части, угледа, слободе и права личности због неоснованог лишења слободе, али и као посебан вид штете према актуелној судској пракси има право и на накнаду нематеријалне штете за претрпљени страх услед проживљеног у притвору који превазилази редовне, толерантне границе, који је интензиван и дугог трајања, али и за душевне болове због умањења опште животне активности, што је узроковано притварањем. У таквим ситуацијама вештак одговарајуће медицинске стручности даје стручну процену здравственог стања таквог лица, које суд правно вреднује и на основу њега врши евалуацију у циљу остварења основног начела одштетног права – правичног обештећења.

Поред нематеријалне, оштећени има право и на накнаду материјалне штете најчешће у виду губитка због наступелог мировања радног односа услед неоснованог лишења слободе која се на егзактан, готово математички прецизан начин утврђује посредством вештака економско финансијске струке.

Основни – законски критеријуми из чл. 200 ст. 2 Закона о облигационим односима уз допунске критеријуме из судске праксе и налаза вештака, уз поштовање основних начела одштетног права – правичног обештећења и интегралне накнаде штете олакшавају пут суду, али и оштећеном у циљу објективнијег и поузданијег одмеравања висине накнаде штете и њеног остварења, завршава Владислава Милић

Каква је, међутим ствар у пракси?

Приликом одмеравања висине накнаде правоснажно ослобођенима за време проведено иза решетака, у обзир се узимају бројни фактори – од услова у притвору, до врсте кривичног дела која је оштећеном била стављена на теретПосле одлуке Врховног касационог суда да поништи правоснажну пресуду којом је фудбалски судија Срђан Обрадовић био осуђен на годину дана због злоупотребе службеног положаја и ослободи га одговорности, овај спортски радник има законско право да од државе тражи накнаду. Не зато што је осуђен, па ослобођен, већ зато што је током истраге која је вођена против њега, у притвору неосновано провео 29 дана.

Тек сваки 20. захтев за накнаду штете лицима неосновано лишеним слободе заврши се споразумом о поравнању са Министарством правде, док у осталим случајевима уследе тужбе против државе, уколико се грађани одлуче на тај корак. Од јануара 2014. до 15. августа ове године, Комисији за накнаду штете поднет је укупно 2.441 захтев, од којих је до сада закључено 116 споразума о врсти и висини накнаде штете.

Комисија одлучује и о захтевима за накнаду штете и након истека законског рока од три месеца, тако да има случајева да лице које не добије одговор у том року покрене парнични поступак пред надлежним судом, али касније повуче тужбу јер у међувремену склопи споразум са Комисијом.

У поменутом периоду висина новчаног износа које је Комисија предложила онима који су оштећени због неоснованог притварања кретала се од 2.000 динара до 1.200.000 динара, навели су у Министарсртву правде.

Поводом иницијативе да се сва лица правоснажно ослобођена оптужби – која су неосновано била у притвору, ослободе плаћања судских такса и других трошкова поступка у којем пред судом желе да остваре право на накнаду штете, Министарство правде је указало на могућност да та лица претходно с Министарством закључе поравнање.

Уколико до поравнања не дође, они који се одлуче за тужбу против државе, а немају новца, по Закону о судским таксама имају право да од суда траже да буду ослобођени плаћања таксе али и других судских трошкова, кажу у Министарству.

У пракси је, међутим проценат ослобођених од плаћања судских такси и судских трошкова незнатан.

Углавном је реч о лицима која су тек изашла из притвора, која немају запослење, а често ни породицу која би их подржала, тако да би било законито, социјално, етички, правно и правично оправдано да подносиоци тужби у тим поступцима буду ослобођени плаћања трошкова поступка.

Скупе судске таксе за подношење тужби, ангажовање адвоката, одлазак у суд, вештачења и доказивања представљају терет су за сваки буџет, а посебно за оне који буџет ни немају јер су тек изашли из притвора.

То је почетни минимум, знак извињења и подршка у ресоцијализацији лицима о која се држава већ огрешила јер их је у притвору држала неосновано, некад и више година, те би на тај начин правда за њих постала доступнија.

Ослобадање од плаћања трошкова поступка обухвата ослобађање плаћања судске таксе и полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа. Суд може да ослободи странку и само од плаћања таксе у складу са Законом о судским таксама.

С друге стране, од 20 оправданих случајева, суд одобрава то право тек у два случаја.

Када су у питању захтеви за накнаду штете који се подносе Комисији, на поменуте захтеве се у највећем броју случајева не одговари или понуђени износи буду непримерено ниски.

Према нашем закону, када лице правоснажно буде ослобођено од оптужби, а неко време је због тога провело у притвору, уколико жели сатисфакцију најпре треба да поднесе захтев Министарству правде, чија Комисија за накнаду штете у року од три месеца треба да на захтев одговори.

Уколико се споразумеју и нађу на одговарајућем износу накнаде штете, Министарство правде и то лице закључују поравнање.  У захтеву, подносилац треба да наведе износ за који сматра да је адекватан за нанету штету.

Ресорно министарство, односно његова комисија која одлучује о поднетим захтевима, дужно је да подносиоцу одговори у року од три месеца од подношења захтева. Уколико чланови комисије сматрају да је опредељени износ неадекватан они предлажу други. Ако подносилац захтева и министарство не постигну договор, о висини накнаде – одлучује суд.

За овај вид штете најрелевантнији фактори су време проведено у притвору, услови боравка и хуманост, односно нехуманост затворских услова, понашање затворског особља, наношење вербалних и реалних увреда и тортуре, недостатак радног ангажовања и друге околности у вези са боравком у затворским условима.

На висину накнаде утиче и врста кривичног дела која је оштећеном стављена на терет, односно да ли је реч о делу које наилази и на посебну моралну осуду и презир средине, углед који је оштећени уживао пре неоснованог лишења слободе. На одмеравање висине накнаде утиче и коришћење средстава рехабилитације и чињеница да ли је оштећени захтевао објављивање пресуде на основу саопштења после неоправданог притвора или неосноване осуде, животна доб особе која је неосновано лишена слободе и њено породично стање, занимање, друштвена активност, ранији живот, неосуђиваност, односно осуђиваност, ограничење у напредовању у служби, прекинуто школовање, омаловажавање или неприхватање у месту пребивалишта и радној средини, као и друге околности.

Неспорно је да највећи утицај има ранија осуђиваност оштећеног, што је сасвим оправдано, јер је његов ранији живот био недоличан, друштвено неприхватљив и наилазио на моралну осуду, па евентуално поновно притварање такве особе не наилази на додатну моралну осуду средине нити додатно нарушавање угледа у мери већој од оне која је већ раније наступила.

И сам законодавац је због значаја заштићеног добра, као што су права личности која се као таква јемче Уставом, право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе и неосноване осуде, утврдио као објективну одговорност државе без обзира на кривицу.

Мишљења сам да би најефикасније решење било када би Министарство правде нашло компромис са лицима неосновано лишеним слободе и склопило поравнање.

У општем је интересу  да се овакве ствари решавају у мирним споровима. А онда да држава то наплати од оних који су одговорни за вођење тако неоснованих поступака, током којих су људи држани у притвору.

 

Адвокат Зоран Ј. Минић

lawofficeminic@gmail.com