Украјинска криза, косовскометохијска криза и „Рат свих ратова“

У протеклих десет дана сведоци смо бурних реакција како из западног света, тако и из земље поводом трагичних дешавања у Украјини. Са Запада углавном долазе јаке осуде, згражавање, може се слободно рећи и сатанизација Русије и буквално свега руског, до те мере да се забрањују дела Достојевског. Владимир Путин се пореди са Адолфом Хитлером, а земље Европске Уније и САД се гнушају над чињеницом да је једна земља војно напала другу европску државу. САД и ЕУ су са правом забринуте за интегритет међународног права и његово важење. Са друге стране, у Србији није тако једноставна ствар, што се тиче јавног мњења, али и људи из струке. Док неки деле мишљење и забринутост западних колега о статусу међународног права и безочности Русије, други велики број стручњака и јавности не сматра баш тако. Наиме, сви се слажу да агресије на суверене државе нису добре и ни једна од страна не подржава такав чин. Међутим, у конкретном случају, што се међународног права тиче, постоји одређени фактор који многи овде са разлогом узимају у обзир. То је фактор Косова и Метохије и НАТО агресије над тадашњом СРЈ. Док једни повлаче паралеле између Косова и Украјине, други истичу да, иако на први поглед делују слично, у питању су веома различите ситуације. Писац ових редова ће се потрудити да мало исцрпније изнесе свој став, уз ограду, да је он ипак савременик НАТО агресије на СРЈ и оставља простор за дозу субјективности.

24. марта 1999. НАТО је, предвођен Сједињеним Државама, покренуо рат са циљем да примора српског лидера Слободана Милошевића да прекине антиалбанско насиље у покрајини Косово и Метохија и да повуче српску војску и полицију из региона. Седамдесетосмодневни рат око Косова и Метохије и Србије био је без преседана на више начина. То је предузето без одобрења Савета безбедности УН. Владе учеснице и велики део медија су га уоквирили као хуманитарну интервенцију. (Нисам једини који чујем ту фразу као оксиморонску. Наиме, Лоренс Даглас, професор на Амхерст колеџу који је опширно писао о праву и рату изјавио је да је термин „'Рат хуманитарне интервенције' толико бизаран израз да се може користити за оправдавање сваке врсте агресије“.)

Masha Gessen, колумниста The New Yorker, се  у својој колумни Foreshadowed the Crisis in Ukraine од 22. фебруара 2022. Године осврће веома добро на актуелну ситуацију и ставља је  у контекст са НАТО агресијом над СРЈ, што је по мом мишљењу неопходно.

Према писању познатог колумнисте, током једне конференције за новинаре која је уследила након Путинових разговора са немачким канцеларом Олафом Шолцом, немачки новинар је питао Путина: „Хоће ли бити рата у Европи? Можете ли искључити могућност рата у Европи?“ Путин је одговорио: „Господин канцелар је управо рекао да људи његове генерације (а ја сам припадник његове генерације) тешко могу да замисле било какав рат у Европи. . . . Али ви и ја смо били сведоци рата у Европи, рата против Југославије, који је, случајно, покренуо НАТО. Била је то војна операција великих размера која је укључивала ваздушне ударе на европску престоницу, Београд. То се догодило, зар не?"

Оног дана када је НАТО кампања почела, Јевгениј Примаков,тадашњи руски премијер, био је на путу за САД, надајући се да ће добити ММФ зајмове и поново преговарати о условима за милијарде долара дуга из совјетског доба. На путу је позвао потпредседника Ала Гора да апелује да прекине ваздушне нападе. Три сата касније, Гор се јавио да каже да су удари били неизбежни и да Русија није имала реч о томе. Примаков је окренуо свој авион преко Атлантика и вратио се у Москву. Тако је окончана ера сарадње и аспиративног пријатељства између Русије и САД која је започела после Хладног рата. Руси се сада сећају преокрета преко Атлантика као првог пута да је постсовјетска Русија потврдила своје право да буде саслушана.

Пре него што је кампања бомбардовања завршена, Луиз Арбур, тада главни тужилац Међународног кривичног суда за бившу Југославију, именовала је групу за истрагу навода о ратним злочинима које су починили савезници у НАТО. Група је документовала неколико случајева у којима је било више цивилних жртава: савезници су бомбардовали путнички воз, конвој избеглица, једно село на Косову и Метохији, а у Београду и кинеску амбасаду и седиште Радио-телевизије Србије. (Чинило се да су прве четири биле грешке, али телевизијски торањ је био на мети као извор српске пропаганде.) У време када је извештај завршен, Арбур је завршила свој мандат у И.Ц.Т.И.; њена наследница Карла дел Понте одлучила је да не отвори кривичну истрагу. „Није било шансе да Карла дел Понте подигне оптужбе против самих нација које су финансирале Међународни кривични суд за бившу Југославију.“, рекао је Лоренс Даглас. „Да јесте, САД и Велика Британија су могле саме да укину Трибунал.

Међународно право дозвољава војну акцију под два сценарија: ако нација или нације делују у самоодбрани или ако имају одобрење Савета безбедности УН. Ипак, неки научници тврде да је рат на Косову и Метохији био легалан. Рад објављен у Параметрима, тромесечној публикацији Ратног колеџа америчке војске, 2000. године предложио је неку врсту оправдања за рат „природним законом“; меморандум који је британском парламенту поднео професор права на Лондонској школи економије, тврдио је, у ствари, да је рат био легитиман чак и без одобрења Савета безбедности. „И даље ћете наћи значајан број правних научника који ће рећи: ’Требало би да признамо да међународно право није лудачка кошуља‘“, рекао је Даглас. „Али ако је закон само препорука, онда то није закон. „Закони важе за њих, али не и за нас“ није начин на који функционише правни поредак. Рат на Косову и Метохији учинио је да међународно право изгледа као фарса. То се односи само на слабе."

Русија није имала директан удео на Косову и Метохији, осим  сентименталне идеје о сродности са Србима јер су Срби, као и Руси, православни. (Као и већина Украјинаца, али то више није важно.) У руском сећању, међутим, рат НАТО је био напад на Русију — јер је показао да Русија више није битна, пише Gessen.

Тог маја, председник Борис Јељцин је председавао војном парадом на Црвеном тргу, спектаклом који је био драстично мањи од распада Совјетског Савеза. Али, током последњих двадесет и више година, годишња парада поводом Дана победе постала је све величанственија, са тенковима који се губе у центру Москве и борбеним авионима који круже изнад њих данима пред саму параду. Крајем 1999. Владимир Путин је постао председник Русије.

Кампања у Украјини изгледа као дуго одлагани одговор на рат на Косову и Мтохији. Председници и премијери траже да разговарају са Путином — Емануел Макрон је одлетео у Москву и седео са Путином пет сати; Бајден је тражио од Путина телефонски позив у суботу уместо оног који су заказали за понедељак; Шолц је уследио у уторак - и чини се да сваки разговор појачава поенту да нико ништа не може да учини да га заустави. Руски парламент је одобрио резолуцију којом се од Путина тражи да призна државност региона у источној Украјини, што је потез који би њихов статус учинио сличним статусу Косова и Метохије након кампање бомбардовања.

Председник Путин је 21. фебруара потписао два указа о признавању независности две области и поднео их парламенту на ратификацију. Након тога, он је издао наређења руским оружаним снагама, које су се већ месецима гомилале на граници са Украјином, да спроведу „одржавање мира“ у самопроглашеним „Доњецкој Народној Републици“ („ДНР“) и „Луганској Народној Републици“. („ЛНР“).

Савет Федерације, горњи дом руског парламента, одобрио је 22. фебруара Путинов захтев за распоређивање оружаних снага.

У јавним коментарима 22. фебруара, Путин је навео да се границе територија чију је независност Русија признала протежу на значајне области Доњецке и Луганске области које су под контролом украјинске владе.

Борбе су ескалирале у источном украјинском региону Донбасу. Од средине фебруара, Специјална посматрачка мисија Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) извештава о значајном свакодневном порасту кршења споразума о прекиду ватре из 2014. у подручјима захваћеним сукобима дуж линије контакта.

Према међународном праву, укључујући Женевске конвенције, руске трупе у Украјини су окупациона сила. Ситуација у источној Украјини, услед уласка руских трупа и формално спада у значење окупације на основу Четврте Женевске конвенције из 1949. године, као што је објашњено у наставку. Ни захтеви за суверенитет локалних „власти“ у самопроглашеним „ЛНР“ или „ДНР“, нити њихово признање као независних држава од стране руске владе, не утичу на применљивост међународног окупационог права. 

Оружани сукоб између владиних снага и оружаних група које подржава Русија узео је тежак данак цивилима у источној Украјини. У сукобу, који траје скоро осам година, погинуло је преко 16.000 људи, укључујући и борце и цивиле, а расељено је близу 1,5 милиона. Борбе су такође довеле до широко распрострањеног оштећења и уништења цивилне инфраструктуре, укључујући куће, болнице и школе са обе стране линије контакта од 427 километара, која раздваја области које држе украјинске владине снаге од оних под контролом оружаних група из „ДНР” и „ЛНР”.

У нашој земљи, западно оријентисани интелектуалци и грађани наводе  управо НАТО напад на СРЈ и ситуацију на Косови и Метохији као главни разлог зашто треба осудити Руску Федерацију, док други део јавности сматра да је управо то разлог зашто не треба.

Дејан Мировић, професор и правник сматра да има места за потпуно другачије поређење.

НАТО, водеће западне државе и такозвано Косово преко 20 година не поштују Резолуцију 1244 СБ УН, која је према међународном праву обавезна за све државе. Исто тако, Украјина, НАТО и водеће западне државе не поштују седам година Резолуцију 2202 СБ која на основу Минског споразума гарантује аутономију Донбаса и језичко самоопредељење руској мањини.

Лавров се приликом признања ДНР и ЛНР позвао на Резолуцију 2652 ГС УН из 1970. године, која, према на Западу општеприхваћеној теорији квалификоване сецесије, дозвољава сецесију ако централне власти не поштују људска права мањине. У Донбасу је то било више него очигледно јер је у тренутку признања од стране Москве цивилно становништво било изложено војном нападу централних власти из Кијева. Са друге стране, када је такозвано Косово прогласило независност 2008. на тој територији није било ниједног српског војника нити је трајао рат.

Дакле, Косово тада није нико угрожавао, односно ако бисмо дословно применили квалификовану теорију сецесије, испало би да се Косово отцепило од НАТО и КФОР. Коначно, руски председник се у тренутку отпочињања ратних дејстава позвао на члан 51 Повеље УН који гарантује право на самоодбрану. Непосредно пре тога је украјински председник Зеленски јавно изјавио да ће његова држава посегнути за нуклеарним оружјем ради обрачуна са РФ. Према Бечкој конвенцији о уговорном праву из 1969. изјава председника обавезује државу и њен је званични став. Ово је био casus belli.

Додајмо овоме да су се већ тада ратна дејства (артиљеријски удари и диверзантске групе) из Украјине прелили на руску територију. Са друге стране, САД су напале Ирак 2003. године иако им тада Садам Хусеин није претио нуклеарним ударом нити нападао њихове граничне области. Штавише, испоставило се да није имао чак ни хемијско, а камо ли нуклеарно оружје.

Дакле, русофобска идеолошка хистерија покушава да прикрије правну чињеницу да нема аналогије између Украјине и Косова, истиче професор Мировић.

У „Немогућој земљи“, дивној књизи из 1994. о распаду Југославије, писац Брајан Хол описује људе који су се стално питали: „Можете ли да верујете да се ово дешава? У Европи? У двадесетом веку?" Он пише: „Од свих векова и свих континената које треба поменути. Крајем тог века, косовски рат је показао да је све још увек могуће, укључујући бомбе које падају у центар града у коме су се људи осећали светски и безбедно и нису могли да верују да рат може доћи по њих.

Ако избије Трећи светски рат несумњиво ће бити одговорна Руска Федерација, поред осталих и то ће бити најужаснији рат који је икада вођен до сада. 

Међутим, свет у коме је такав рат могућ заједнички су исковале Сједињене Америчке Државе, Европска Унија, и НАТО, почевши од пре двадесет и три године, сламањем међународног права и широким отварањем врата за закон јачег уместо за универзални закон и право до којега смо великим напорима и великим жртвама дошли, од Другог светског рата. Дрогирано уверење о „крају историје“ и тријумфу либералне демократије на Западу довело је до потпуног игнорисања и последично слома међународног права. Надајмо се да ће украјинска криза довести до отрежњења тог истог Запада и да ће и Русија  и Запад доћи до закључка да је неопходно направити два корака уназад и један напред. Неопходно је ревитализовати међународно право и повратити снагу и ауторитет Уједињених нација. Или то, или нам се смеши тај велики рат, рат свих ратова.  

 

Адвокат Зоран Ј. Минић

lawofficeminic@gmail.com