Блог адвоката Зорана Ј. Минића

  Ванбрачна заједница је заједница живота једног мушкарца и једне жене која је дуже трајала и чије је постојање познато трећим лицима, која настаје њиховим саживљавањем и престаје престанком намере остваривања те заједнице. У Србији је, очима законодавца, ванбрачна заједница изједначена са брачном. Члан 4. Породичног закона ("Сл. гласник РС", бр. 18/2005 и 72/2011) дефинише ванбрачну заједницу на следећи начин: ванбрачна заједница је трајнија заједница живота жене и мушкарца, између којих нема брачних сметњи (ванбрачни партнери).   Појам Уобичајени назив за овакву заједницу је ванбрачна заједница (заједница лица која нису у браку), али се употребљавају и други изрази, као што су конкубинат и слободна заједница. Латински назив за ванбрачну заједницу је цохабитатио и дословно значи „заједничко становање”. Одређени број ванбрачних заједница прерасте у брак, што ванбрачну заједницу може чинити и обликом брака на пробу.   Историја Кроз историју установа ванбр...

  ЗАБРАНА  ПРИЛАЖЕЊА,  САСТАЈАЊА  ИЛИ  КОМУНИЦИРАЊА  СА  ОДРЕЂЕНИМ ЛИЦИМА Ако постоје околности које указују да би окривљени могао ометати поступак утицањем на оштећеног, сведоке, саучеснике или прикриваче или би могао поновити кривично дело, довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети, суд може забранити окривљеном прилажење, састајање или комуницирање са одређеним лицем или забранити посећивање одређених места. Осим тога, окривљеног суд може обавезати да се повремено јавља полицији, поверенику из органа државне управе надлежног за извршење кривичних санкција или другом државном органу одређеном законом. Примену мере забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицима може одредити једино суд доношењем одлуке у форми решења, и то на предлог јавног тужиоца до потврђивања оптужнице, а након тога по сопственој иницијативи, односно по службеној дужности. Међутим, поставља се питање на који начин ће се одређива...

  Застарелост је на општи начин могуће дефинисати као престајан права захтевати испуњење обавезе. Застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. Битно је рећи да суд не пази на застарелост по службеној дужности, већ само ако се дужник на њу позвао истицањем приговора. Такође, битно је рећи да у случају кад дужник испуни застарелу обавезум он нема право захтевати да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела. Из образложења пресуде Врховног касационог суда Рев 5019/2019 од 13.2.2020. године: “Одредбом члана 360. ЗОО је прописано да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе и да застарелост наступа када протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. У ставу 3. истог члана закона је изричито прописано да се суд не може обазирати на застарелост ако се дужник није на њу позвао. Неспорно је да се у овој парници тужени није позвао на застарелост...

  У Законику о кривичном поступку , окривљени се одређује као лице против кога је подигнута оптужница која још није потврђена, или против кога је поднет оптужни предлог, приватна тужба или предлог за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења, а главни претрес или рочиште за изрицање кривичне санкције још није одређено, односно израз ˝окривљени˝ служи као општи назив за осумњиченог, окривљеног, оптуженог и осуђеног. Ради обезбеђења присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка могу се одредити   следеће мере: 1. позив; 2. довођење; 3. забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем; 4. забрана напуштања боравишта; 5. јемство; 6. забрана напуштања стана; 7. притвор. У овом тексту ћу се бавити мерама из прве две тачке.   ПОЗИВ Позив представља прву и рутинску меру којом се обезбеђује присуство окривљеног у кривичном поступку. Окривљеном који се налази у притвору не доставља се позив већ се он доводи н...

  Лишење слободе представља ограничење једног од основних људских права и слобода свих грађана, а то је право на слободу и безбедност. Лишење слободе је општи појам који подразумева радње које се називају: хапшење и задржавање, забрана напуштања стана, притвор. Чак се и боравак у одређеној установи сматра лишењем слободе, као и читав низ других ситуација које производе последицу ограничења кретања и својевољног напуштања неке просторије или простора. Нико не може бити лишен слободе уколико за то не постоје разлози предвиђени законом. Највишим правним актом, Уставом, гарантовано је да нико не може бити лишен слободе на основу произвољног, незаконитог или неоправданог разлога. Закони који ближе одређују ово питање су: Законик о кривичном поступку, Кривични законик, Породични закон, као и Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела у кривичноправној заштити малолетних лица. Када Вас сумњиче за извршење неког кривичног дела, а постоји опасност да ћете побећи, утицати на сведоке или на...