Правни основи и поступак наслеђивања у Републици Србији
Увод
Постоје два начина наслеђивања у српском праву – наслеђивање по основу закона и по основу завештања (тестамента). У овом тексту ћемо детаљно објаснити оба основа наслеђивања, а уједно ћемо се осврнути и на уговоре који егзистирају у наследном праву, као и на поступак за расправљање заоставштине (оставински поступак).
Законско наслеђивање
Ко је оставилац и су законски наследници?
Оставилац (де цуиус) је особа која је преминула и чија имовина стечена за живота у тренутку његове смрти постаје његова заоставштина. Иста представља предмет наслеђивања.
Оставиоца наслеђују: његови потомци, његови усвојеници и њихови потомци, његов брачни друг, његови родитељи, његови усвојиоци, његова браћа и сестре и њихови потомци, његови дедови и бабе и њихови потомци и његови остали преци. Наслеђује се по наследним редовима, тако што наследници ближег наследног реда искључују из наслеђа наследнике даљег наследног реда, док је Република Србија последњи законски наследник.
1. Први наследни ред
Први наследни ред чине оставиочеви потомци и његов брачни друг. Оставиочева деца и брачни друг наслеђују на једнаке делове. Међутим, када постоји оставиочево дете коме оставиочев брачни друг није родитељ, а имовина брачног друга је већа од оне која би му припала при подели заоставштине на једнаке делове, онда свако оставиочево дете може наследити до два пута више него брачни друг. Ова ситуација је могућа уколико суд, пошто размотри све околности, оцени да је исто оправдано.
Ако оставиочево дете не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (унуци оставиочеви), а кад неки од оставиочевих унука не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (праунуци оставиочеви) и тако редом све докле има оставиочевих потомака.
Кад оставилац нема потомства, брачни друг не наслеђује у првом наследном реду, већ у другом наследном реду.
2. Други наследни ред
Други наследни ред чине оставиочев брачни друг и оставиочеви родитељи и њихово потомство. Оставиочев брачни друг наслеђује половину заоставштине, а другу половину на једнаке делове наслеђују оставиочеви родитељи.
Ако оставиочев брачни друг не може или неће да наследи, заоставштину на једнаке делове наслеђују оставиочеви родитељи.
Ако оставиочев родитељ не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (браћа и сестре оставиоца), његови унуци и праунуци и његови даљи потомци, по истим правилима која важе када оставиоца наслеђују његови потомци. Ако оставиочев родитељ нема потомства а не може или неће да наследи, његов део наслеђује други оставиочев родитељ, а ако ни он не може или неће да наследи, његови потомци наслеђују све што би припало родитељима.
Ако оставиочеви родитељи немају потомства, а не могу или неће да наследе, брачни друг наслеђује целокупну заоставштину.
3. Трећи наследни ред
Трећи наследни ред чине оставиочеви дедови и бабе и њихово потомство. Оставиочеви деда и баба са очеве стране (очева лоза) наслеђују половину заоставштине на једнаке делове, а другу половину наслеђују деда и баба с мајчине стране (мајчина лоза), такође на једнаке делове.
Ако неки од ових предака не може или неће да наследи, његов део наслеђују његова деца, његови унуци и његови даљи потомци. Ако деда и баба исте лозе немају потомства а не могу или неће да наследе, њихов део наслеђују деда и баба друге лозе, њихова деца и унуци и њихови даљи потомци.
4. Четврти наследни ред
Четврти наследни ред чине оставиочеви прадедови и прабабе. Оставиочеви прадедови и прабабе са очеве стране наслеђују на једнаке делове половину заоставштине, а другу половину на једнаке делове наслеђују оставиочеви прадедови и прабабе с мајчине стране.
Ако неки од ових предака не може или неће да наследи, његов део наслеђује његов брачни друг, ако је предак оставиочев. Ако пар предака исте лозе не може или неће да наследи, њихов део наслеђује други пар предака исте лозе. Ако прадедови и прабабе једне лозе не могу или неће да наследе, њихов део наслеђују прадедови и прабабе друге лозе.
5. Остали наследни редови
После оставиочевих прадедова и прабаба, заоставштину наслеђују његови даљи преци, редом, сходно правилима под којима наслеђују његови прадедови и прабабе.
6. Република Србија као законски наследник
Уколико оставилац нема других законских наследника, истог наслеђује Република Србија. Иста се не може се одрећи наслеђа. Заоставштина коју Република Србија наследи постаје државна имовина.
1. а) Када брачни друг губи право законског наслеђивања:
Брачни друг губи право законског наслеђивања:
1) ако је оставилац био поднео тужбу за развод брака а после његове смрти се утврди да је тужба била основана;
2) ако је његов брак са оставиоцем поништен после оставиочеве смрти, а из разлога који су брачном другу били познати у тренутку закључења брака;
3) ако је његова заједница живота са оставиоцем била трајно престала његовом кривицом или у споразуму са оставиоцем.
Када је брачни друг оставиоца позван на наслеђе са наследницима другог наследног реда, а нема нужних средстава за живот, брачни друг може у року од једне године од смрти оставиочеве захтевати доживотно уживање (плодоуживање) на целини или делу заоставштине коју су наследили остали наследници, а ако је вредност заоставштине тако мала да би њеном поделом запао у оскудицу, брачни друг може захтевати у својину целокупну заоставштину. Брачни друг и остали наследници увек могу споразумом доживотно уживање преиначити у доживотну ренту, а уколико се промене прилике због којих је брачном другу припало доживотно уживање или рента, суд може доживотно уживање или ренту укинути, уколико то захтевају остали наследници.
Кад је брачни друг позван на наслеђе са наследницима другог наследног реда, а оставиочева наслеђена добра чине више од половине његове посебне имовине, остали наследници могу у року од једне године од смрти оставиочеве захтевати смањење наследног дела брачног друга до четвртине заоставштине, ако заједница живота оставиоца и брачног друга није трајала дуже времена.
Наследно-правни статус оставиочевих родитеља у одређеним случајевима
1. а) Повећање наследног дела родитеља
Исто попут брачног друга оставиоца, када су родитељи оставиоца позвани на наслеђе са оставиочевим брачним другом, а немају нужних средстава за живот, оставиочеви родитељи могу у року од једне године од смрти оставиочеве захтевати доживотно уживање на целини или делу заоставштине коју је наследио брачни друг, а када је вредност заоставштине тако мала да би њеном поделом запали у оскудицу, оставиочеви родитељи могу захтевати у својину целокупну заоставштину.
Може ли се наследити мимо воље оставиоца – појам нужних наследника
Нужним наследницима припада део заоставштине којим оставилац није могао располагати и који се назива нужним делом.
Нужни део потомака, усвојеника и његових потомака и оставиочевог брачног друга је половина, а нужни део осталих нужних наследника је трећина дела који би сваком од њих припао по законском реду наслеђивања. Ако нужни наследник не може или неће да наследи, његов нужни део не прираста осталим нужним наследницима.
Нужни наследник се намирује после оставиочевих поверилаца а пре испорукопримаца (легатара). Нужни наследник не одговара за оставиочеве дугове до висине вредности нужног дела.
Нужни део је повређен ако је вредност оставиочевих завештајних располагања и поклона учињених нужном наследнику или лицу уместо кога овај долази на наслеђе мања од вредности наследниковог нужног дела. Нужни део може бити изражен у новчаној противвредности, што је правило, али на захтев нужног наследника, суд може одлучити да овом припадне одређени део ствари и права који чине заоставштину. Ово правило важи искључиво уколико оставилац у завештању не одреди природу нужног дела. Нужном наследнику новчану противвредност солидарно дугују сви завештајни (тестаментални) наследници и испорукопримци, сразмерно делу заоставштине који су добили, ако из завештања не следи што друго. Кад је то недовољно, нужни наследник може захтевати допуну новчане противвредности, сходно правилима за враћање поклона. Кад је нужни део повређен, смањују се завештајна располагања, а враћају се и поклони ако је то потребно да се нужни део намири. Ако је нужни део повређен завештањем, исплата новчане противвредности може се захтевати у року од три године од дана проглашења завештања. Ако је нужни део повређен и поклонима, допуна новчане противвредности може се захтевати у року од три године од смрти оставиочеве.
Ипак, од нужности наслеђивања нужних наследника без обзира на вољу оставиоца постоји и изузетак, који наступа када су нужни наследници разбаштињени, тј. тестаментом завештаоца (оставиоца) искључени из наслеђа или лишени наслеђа.
1. а) Искључење нужних наследника
Завешталац може потпуно или делимично искључити из наслеђа нужног наследника који се повредом неке законске или моралне обавезе теже огрешио о њега (ако се увредљиво или грубо односио према завештаоцу, ако је умишљајно учинио кривично дело према завештаоцу, његовом детету, усвојенику, брачном другу или родитељу, ако се одао нераду и непоштеном животу).
Искључење мора бити учињено тестаментом, изражено на несумњив начин, а пожељно је навести и узрок искључења. Узрок искључења мора постојати у време оставиочеве смрти. Доказивање основаности искључења терети оног ко се на искључење позива. У случају искључења, искључени губи наслеђе у мери у којој је искључен, док се права осталих који могу наследити одређују се као да је искључени умро пре оставиоца.
1. б) Лишење нужних наследника
Ако је потомак који има право на нужни део презадужен или је расипник, завешталац га тестаментом може у целини или делимично лишити нужног дела у корист потомака лишеног. Лишење је пуноважно само ако у тренутку смрти оставиочеве лишени има малолетно дете или малолетног унука од раније умрлог детета, или ако лишени има пунолетно дете или пунолетног унука од раније умрлог детета, а исти су неспособни за привређивање.
1. В) Наслеђивање на основу тестамента (завештања / последње воље)
Уопште о завештању (тестаменту)
Губитак способности за расуђивање после сачињеног завештања не утиче на његову пуноважност. Изузетно, кад се битно измене прилике које су у време завештања биле завештаочева одлучујућа побуда, суд може, на захтев заинтересованог лица, ставити ван снаге поједине одредбе завештања или цело завештање ако завешталац то није могао учинити због губитка способности за расуђивање. Заинтересовано лице може поставити овај захтев у року од три године од дана проглашења завештања.
Завештаочева воља за сачињавање завештања мора бити озбиљна, стварна и слободна, а намера за сачињавање завештања мора бити одређена и безусловна. Кључна ствар је та што завештање мора бити сачињено у облику и под условима одређеним законом.
Из овог разлога се саветује да, уколико је могуће, завешталац састави судско или јавнобележничко завештање, јер иста пружају највећу сигурност да је законска форма испоштована, а самим тим су шансе за поништај овог вида завештања најмање. Ипак, уколико околности случаја или ситуација која налаже хитно поступање онемогућавају састав судског тестамента, или тестамента у форми јавнобележничког записа, важно је познавати и правила за састав других врста завештања, како би завешталац имао у виду све опције које му Закон пружа, а и како би и завештања састављена у другим околностима била у складу са законом, тј. пуноважна.
Облици завештања:
1. Својеручно завештање (олографски тестамент)
Завешталац који зна да чита и пише може завештање сачинити тако што ће га својом руком написати и потписати. За пуноважност својеручног завештања није нужно да се у њему назначи датум када је сачињено, али је то пожељно. Најважнија ствар у случају овог завештања је да исто у целости буде написано руком завештаоца, уз коришћење језичких термина и стила писања које завешталац иначе користи, а да на крају исто завешталац и својеручно потпише, с обзиром да је основна ствар која пружа одређени ниво веродостојности овом завештању управо рукопис оставиоца, односно чињеница да је исто сам оставилац својом руком написао. Најчешћа грешка која се јавља у овом случају је да завешталац искуца завештање на писаћој машини или рачунару, а да га потом само својеручно потпише. Овакво завештање би било ништаво, пошто исто није „својеручно“ завештање. Уколико завешталац жели да искуца своје завештање на рачунару, ради лакше читљивости, у том случају је неопходно да одабере другу форму завештања – писмено завештање пред сведоцима.
2. Писмено завештање пред сведоцима (алографски тестамент)
Завешталац који зна да чита и пише може завештање сачинити тако што ће пред два сведока изјавити да је већ сачињено писмено прочитао, да је то његова последња воља и потом се на писмену својеручно потписати. Сведоци се истовремено потписују на самом завештању, а пожељно је да се назначи њихово својство сведока. Дакле, у овом случају није релевантно на који начин је завештање сачињено (да ли га је сам завешталац руком писао, или куцао на рачунару, или је ангажовао неко треће лице (најчешће адвоката) да по казивању завештаоца сачини завештање, али је неопходно обавити све три напред енумерисане радње у присуству два сведока, који ће такође својеручно потписати завештање, и то након самог завештаоца, уз назнаку њиховог својства.
3. Судско завештање
Судско завештање сачињава се по правилима која важе за састављање исправа. Завештање може по казивању завештаоца сачинити судија, пошто претходно утврди завештаочев идентитет. Пошто завешталац такво завештање прочита и потпише, судија на самом завештању потврђује да га је завешталац у његовом присуству прочитао и потписао. Када завешталац није у стању да прочита завештање које му је сачинио судија, судија га завештаоцу чита у присуству два сведока, па онда завешталац у присуству истих сведока изјављује да је то његово завештање и потом завештање потписује или ставља на њега свој рукознак (отисак кажипрста десне руке). Сведоци се истовремено потписују на самом завештању, а судија је дужан на самом завештању потврдити да су све ове радње учињене.
Чување завештања у суду
Завешталац може својеручно завештање, писмено завештање пред сведоцима и судско завештање поверити на чување надлежном суду у отвореном или затвореном омоту. Суд ће о пријему завештања сачинити записник и завештање ставити у засебан омот који ће се запечатити и чувати у суду.
4. Конзуларно завештање
Завештаоцу може у иностранству завештање сачинити конзуларни представник или дипломатски представник Републике Србије који обавља конзуларне послове, а по правилима која важе за састављање судског завештања.
5. Међународно завештање
Међународно завештање је пуноважно без обзира на место где је сачињено и на то где се налазе добра завештаочева, без обзира на држављанство завештаоца, на његово пребивалиште или боравиште, ако је сачињено у облику међународног завештања на следећи начин:
Међународно завештање мора бити сачињено у писменом облику, али га завешталац не мора својеручно написати. Исто може бити сачињено на било ком језику, руком или на неки други начин.
Овлашћена лица за поступање при сачињавању међународног завештања су: судија, конзуларни представник или дипломатски представник Републике Србије који обавља конзуларне послове, заповедник брода, командир чете и други старешина његовог или вишег ранга, или неко други у присуству неког од тих старешина, као и сваки старешина одвојеног одреда, или јавни бележник.
У присуству два сведока и лица овлашћеног за састављање међународног завештања, завешталац изјављује да је сачињено писмено његово завештање и да је упознат с његовом садржином. Завешталац није дужан да са садржином међународног завештања упозна сведоке, нити овлашћено лице.
У присуству сведока и овлашћеног лица завешталац потписује завештање или, ако га је претходно потписао, признаје и потврђује потпис за свој. Ако завешталац није у стању да потпише, саопштава разлог овлашћеном лицу, које то забележава на завештању. Завешталац може затражити да га други, у његово име, потпише на завештању а овлашћено лице ће то забележити на завештању. Сведоци и овлашћено лице у присуству завештаоца стављају истовремено своје потписе на завештање. Потписи се морају ставити на крају завештања. Кад се завештање састоји од више листова, завешталац мора да потпише сваки лист или, ако он није у стању да се потпише, завештање може потписати други у његово име, или овлашћено лице. Сваки лист завештања мора бити обележен бројем.
Датум сачињавања међународног завештања је датум под којим га је потписало овлашћено лице. Овлашћено лице тај датум ставља на крају завештања. Кад је за сачињавање међународног завештања потребан тумач, одређује га овлашћено лице. Тумач мора испунити услове предвиђене за сведоке међународног завештања. Ако не постоји обавезан пропис о чувању завештања, овлашћено лице пита завештаоца да ли жели дати изјаву о чувању завештања, а место где завешталац има намеру да чува завештање забележава се у потврди коју издаје овлашћено лице.
Овлашћено лице приложиће међународном завештању потврду, на обрасцу прописаном одговарајућом међународном конвенцијом. Потврда се саставља у два примерка, од којих један чува овлашћено лице, а други предаје завештаоцу, као доказ да је исти сачинио међународно завештање. Потврда овлашћеног лица узима се као довољан доказ формалне пуноважности писмена као међународног завештања, све докле се не докаже супротно.
Међународно завештање се може опозвати исто као и остали облици завештања, према одредбама овог Закона.
Уколико међународно завештање не испуњава законске критеријуме за његову пуноважност, али испуњава критеријуме за пуноважност неког другог вида завештања, у том случају ће се завештање сматрати пуноважним према правилима која важе за тај други вид завештања.
6. Бродско завештање
Завештаоцу може на броду у власништву Републике Србије завештање сачинити заповедник брода, по правилима која важе за састављање судског завештања, а тако сачињено завештање престаје да важи по истеку тридесет дана од дана повратка завештаоца у Републику Србију.
7. Војно завештање
За време мобилизације или рата, завештање оном ко је на војној дужности може сачинити командир чете и други старешина његовог или вишег ранга, или неко други у присуству неког од тих старешина, као и сваки старешина одвојеног одреда, а по правилима која важе за сачињавање судског завештања. Тако сачињено завештање престаје да важи по истеку шездесет дана од дана завршетка рата, а ако је завешталац раније или касније демобилисан – по истеку тридесет дана од дана демобилисања.
8. Усмено завештање
Завешталац може последњу вољу усмено изрећи пред три истовремено присутна сведока ако због изузетних прилика не може сачинити писмено завештање. Усмено завештање престаје да важи по истеку тридесет дана од дана престанка прилика у којима је сачињено.
Сведоци пред којима је завешталац усмено изрекао своју последњу вољу дужни су да без одлагања написмено саставе завештаочеву изјаву и да је што пре предају суду, или да је усмено понове пред судом износећи при том када је, где и у којим приликама завешталац изрекао своју последњу вољу. Међутим, извршење ове дужности није услов пуноважности усменог завештања.
9. Јавнобележничко завештање
Јавнобележничко завештање сачињава јавни бележник у облику јавнобележничког записа.
Завештајни сведоци
Завештајни сведоци морају бити писмени, пунолетни и пословно потпуно способни, изузев код усменог завештања, када сведоци не морају бити писмени. Сведоци међународног и писменог завештања пред сведоцима морају знати и језик на ком завешталац изјављује да је завештање његово, а сведоци усменог и судског завештања морају знати и језик на ком је завештање сачињено.
Не може бити завештајни сведок лице које је завештаоцу крвни сродник у правој линији, побочни сродник закључно са четвртим степеном сродства, тазбински сродник закључно с другим степеном сродства, сродник по усвојењу, супружник, бивши супружник, ванбрачни партнер, бивши ванбрачни партнер, старалац, бивши старалац, штићеник или бивши штићеник. То не важи за усмено завештање.
Када је тестамент неважећи и поступак побијања тестамента:
Ништавост завештања
Ништавост завештања постојаће у једном од следећих случајева:
1. ако је његова садржина противна принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима;
2. ако је завешталац лице које није навршило петнаест година живота и лице које је због неспособности за расуђивање потпуно лишено пословне способности;
3. када је завештање фалсификовано.
Делимична ништавост завештања
Ово подразумева да је завештање у делу (тј. у погледу одређених одредби), а не у целости ништаво. Ништавост неке одредбе завештања не повлачи ништавост и самог завештања ако оно може опстати без ништаве одредбе или ако та одредба није била одлучујућа побуда због које је завештање сачињено.
Које одредбе се сматрају ништавим?
Уопште узев, ништаве су одредбе којима се ограничава даље располагање имовином од стране наследника завештаоца, тзв. стварање „добра мртве руке“, односно одредбе којима се имовина оставља овлашћеним лицима за састављање тестамента или завештајним сведоцима или њиховим члановима породице, а конкретно следеће одредбе:
1. којом завешталац одређује наследника свом наследнику или испорукопримцу;
2. којом завешталац свом наследнику или испорукопримцу забрањује да отуђи ствар или право које му је оставио;
3. којом се забрањује или ограничава деоба наследства;
4. оне одредбе судског, конзуларног, међународног, бродског, војног и јавнобележничког завештања којима се нешто оставља судији, јавном бележнику односно овлашћеном лицу, као и брачним друговима, прецима, потомцима и браћи и сестрама тих лица.
5. оне одредбе писменог завештања пред сведоцима, судског, конзуларног, међународног, бродског, војног и јавнобележничког завештања којима се нешто оставља завештајним сведоцима, као и брачним друговима, прецима, потомцима и браћи и сестрама сведока.
6. оне одредбе усменог завештања којима се нешто оставља завештајним сведоцима, њиховим брачним друговима, прецима, потомцима и сродницима у побочној линији до четвртог степена сродства закључно, као и брачним друговима свих тих лица.
Истицање ништавости
На ништавост суд пази еx оффицио (по службеној дужности) и на њу се може позвати свако заинтересовано лице. Право на истицање ништавости не гаси се, с тим што се тиме се не дира у правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања. Ништаво завештање сматра се завештањем које никада није ни било сачињено.
Рушљивост завештања
Рушљиво је завештање које је сачињено:
1. од стране лица које је у тренутку његовог сачињавања било неспособно за расуђивање (завештајна неспособност);
2. под утицајем мана воље – принуде, претње и преваре или у заблуди о чињеницама које су завештаоца побудиле да сачини завештање. Рушљивост одредаба завештања које су сачињене под утицајем мана воље не повлачи рушљивост преосталог дела завештања, ако оно може опстати без рушљиве одредбе или ако та одредба није била одлучујућа побуда због које је завештање сачињено.
3. које није сачињено у облику и под условима одређеним Законом.
Поништај завештања због рушљивости може захтевати само лице које за то има правни интерес и на исто суд не пази по службеној дужности, већ само по приговору странке у поступку. Поништај завештања рушљивог због завештајне неспособности и мана завештаочеве воље може се захтевати у року од једне године од дана сазнања за постојање узрока рушљивости (субјективни рок), а најкасније у року од десет година од дана проглашења завештања (објективни рок). Поништај завештања према несавесном лицу може се захтевати у року од двадесет година од дана проглашења завештања. Поништај завештања рушљивог због повреде облика и непоштовања услова одређених законом може се захтевати у року од једне године од дана сазнања за завештање, а најкасније у року од десет година од дана проглашења завештања. У сваком случају, субјективни рок од једне године не може почети да тече пре проглашења завештања.
Шта се дешава у случају уништења, губитка или скривања завештања?
Завештање које је уништено, изгубљено или скривено после смрти завештаочеве, или пре његове смрти али без његовог знања и воље, производи дејство пуноважног завештања ако заинтересовано лице докаже да је завештање постојало, да је уништено, изгубљено или скривено, да је било сачињено у облику прописаном законом и ако докаже садржину завештања.
Може ли се завештање опозвати?
Завешталац увек може у целини или делимично опозвати завештање, и то изјавом датом у било ком облику у коме се може и сачинити, док се писмено завештање може опозвати и самим уништењем писмена. Када завешталац каснијим завештањем изричито не опозове раније, одредбе ранијег завештања остају на снази ако нису супротне одредбама каснијег. Ако завешталац уништи касније завештање, на снази је раније завештање ако из околности не произлази нешто друго.
Уговори у наследном праву
а) Следећи уговори су ништави према законодавству Републике Србије:
3. Уговор о наслеђивању – представља уговор којим неко своју имовину или њен део оставља у наслеђе свом сауговорачу или неком трећем.
4. Уговор о будућем наследству или испоруци представља уговор којим неко отуђује наследство коме се нада, као и сваки уговор о наследству неког трећег ко је жив.
5. Уговор о садржини завештања представља уговор којим се завешталац обавезује да унесе или не унесе какву одредбу у завештање или да какву одредбу из свог завештања опозове или не опозове.
Ништав уговор неће производити правно дејство еx тунц, тј. сматра се да никада није ни закључен, те се самим тим не може ни извршити принудно (путем суда).
1. б) Допуштени уговори у наследном праву су следећи:
2. Уговор о уступању и расподели имовине за живота;
3. Уговор о доживотном издржавању.
1. Уговор о уступању и расподели имовине за живота
Овај уговор закључује се искључиво између претка и његових потомака, не и трећих лица, а евентуално уступилац имовине може овим уговором обухватити и свог брачног друга, ако се брачни друг са тиме сагласи, и тада он има исти положај као и уступиочеви потомци.
Прецизније, уговором се врши уступање и расподела имовине претка, за живота претка, његовим потомцима. Уговор је пуноважан само ако су се са уговореним уступањем и расподелом имовине претка сагласили сви уступиочеви потомци који ће по закону бити позвани да га наследе, а ако неки од њих није дао сагласност за уступање и расподелу имовине, може је дати и накнадно. Уговор је пуноважан и ако потомак који није дао сагласност умре пре уступиоца или се одрекне наслеђа или је недостојан за наслеђивање, а не остави потомство. Кад се са уступањем и расподелом није сагласио неки од потомака који је постао наследник, делови имовине који су уступљени осталим наследницима сматрају се као поклон.
Уговор мора бити закључен пред јавним бележником, у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. Приликом потврђивања (солемнизације) уговора јавни бележник је дужан да уговорнике нарочито упозори на то да уступљена имовина не улази у уступиочеву заоставштину и да се њоме не могу намирити његови нужни наследници, о чему ставља напомену у клаузули о потврђивању. У супротном, уговор је ништав.
Уговор може обухватити само уступиочеву имовину која постоји у часу уступања и расподеле, у целини или делимично, док је ништава одредба уговора која предвиђа расподелу будућих добара која ће се затећи у уступиочевој заоставштини. Кад предак умре, његову заоставштину чине добра која нису обухваћена уговором о уступању и расподели, као и добра која је накнадно стекао.
При уступању и расподели, уступилац може за себе или свог брачног друга, или за обоје, или за ког другог задржати право уживања на свим или неким уступљеним добрима, може уговорити доживотну ренту у стварима или новцу, доживотно издржавање или какву другу накнаду. Кад су уживање или доживотна рента уговорени за уступиоца и његовог брачног друга заједно, па једно од њих умре, уживање или рента припадају у целини другоме до његове смрти, ако што друго није уговорено или ако што друго не произлази из околности.
Као што смо већ споменули, уступилац може уговором обухватити и свог брачног друга, ако се брачни друг сагласи, и тада он има исти положај као и уступиочеви потомци. Кад брачни друг није обухваћен уступањем и расподелом, његово право на нужни део остаје недирнуто, а делови уступиочеве имовине који су раздељени његовим потомцима сматрају се поклоном учињеним овим потомцима од стране уступиоца. У сваком случају, уговор између потомака остаје на снази.
Потомци између којих је уступилац разделио своју имовину не одговарају за његове дугове ако шта друго није уговорено, док уступиочеви повериоци могу уговор побијати под условима за побијање бесплатних располагања.
Опозив овог уговора од стране уступиоца је могућ и допуштен – уступилац може захтевати да му потомак врати све што је примио ако је потомак показао грубу неблагодарност према њему. Исто право има уступилац и ако потомак њему или коме другоме не даје издржавање одређено уговором о уступању и расподели, или не намири уступиочеве дугове. У другим случајевима неизвршења терета одређених уговором о уступању и расподели, суд, водећи рачуна о важности терета за уступиоца и другим околностима, одлучује да ли уступилац има право на враћање датих добара, или право да тражи принудно извршење терета. Потомак који је вратио примљено може после смрти уступиочеве захтевати нужни део.
2. Уговор о доживотном издржавању
Овим уговором се прималац издржавања обавезује да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања се обавезује да га, као накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани. Прималац издржавања уговором може обухватити само ствари или права постојећа у тренутку закључења уговора. Ако што друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе. Потраживања примаоца издржавања не могу се пренети на другога.
Уговор о доживотном издржавању мора бити закључен пред јавним бележником, у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. Приликом потврђивања (солемнизације) уговора јавни бележник је дужан да уговорнике нарочито упозори на то да имовина која је предмет уговора не улази у заоставштину примаоца издржавања и да се њоме не могу намирити његови нужни наследници, о чему ставља напомену у клаузули о потврђивању. У супротном, уговор је ништав. По закључењу уговора, давалац издржавања може своје право из уговора обезбедити уписом у јавној књизи.
Посебан случај ништавости уговора постојаће у ситуацији када је давалац издржавања физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно делатности и стара о примаоцу издржавања (медицинско особље, болнице, различите агенције и слично), ако за овај уговор није добијена претходна сагласност надлежног органа старатељства (центра за социјални рад).
Раскид уговора о доживотном издржавању:
Ако се међусобни односи уговорника из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, свако од њих може захтевати да суд раскине уговор. Ако суд изрекне раскид, прималац издржавања је дужан дати накнаду за примљена давања и услуге. Ако је до раскида дошло због кривице једне стране, друга страна има право на правичну накнаду.
1. б) због промењених околности
Ако се после закључења уговора околности толико промене да његово испуњење постане знатно отежано, суд може, на захтев једне или друге уговорнице, њихове односе изнова уредити или раскинути. Суд може право примаоца издржавања преиначити у доживотну ренту ако се сагласе уговорнице.
Поништај уговора о доживотном издржавању
Ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања, на захтев законских наследника примаоца издржавања, суд може поништити уговор о доживотном издржавању. Законски наследници могу поништај уговора захтевати у року од једне године од дана сазнања за уговор, а најкасније у року од три године од дана смрти примаочеве. Рок од једне године не може почети да тече пре смрти примаочеве.
Шта се дешава када прималац издржавања наџиви даваоца издржавања?
Уколико давалац издржавања премине пре примаоца издржавања, обавезе даваоца издржавања после његове смрти могу прећи на његовог брачног друга и потомке који су позвани на наслеђе, ако исти на то пристану. Ако они не пристану на продужење уговора о доживотном издржавању, уговор се раскида а они не могу захтевати накнаду за раније дато издржавање. Ако брачни друг и потомци даваоца издржавања нису у стању да преузму уговорне обавезе, могу у судском поступку захтевати накнаду од примаоца издржавања, а суд ће ту накнаду одредити по слободној оцени, ценећи имовно стање примаоца издржавања и оних који су били овлашћени на продужење уговора.
Стицање заоставштине и наследничке изјаве
У тренутку смрти оставиоца, заоставштина прелази по сили закона на његове наследнике. Истовремено наследници стичу и право на одрицање од наслеђа. Право наследника да захтева заоставштину не застарева, с тим што се тиме не дира у правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања.
1. а) Одрицање од наслеђа
Наследник се може одрећи наслеђа изјавом датом пред јавним бележником/судом до окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине. Наследник се може одрећи наслеђа само у своје име. Сматра се да наследник који се одрекао наслеђа никада није ни био наследник. Ако је изјава о одрицању од наслеђа дата под условом или роком, сматраће се изјавом која је непуноважна (као да иста није ни дата). Одрицање од наслеђа не може бити делимично и исто је неопозиво. Ипак, наследник који се одрекао наслеђа може захтевати поништај изјаве о одрицању ако је она последица мана воље (принуде, претње, преваре или заблуде). Наслеђа се не може одрећи наследник који се изричито или прећутно већ примио наслеђа. Уз то, ништаво је и одрицање од наслеђа које није отворено. На крају, када наследник умре пре окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине, а не одрекне се наслеђа, право одрицања прелази на његове наследнике.
Најчешће се одрицање од наслеђа врши у корист другог наследника. Одрицање у корист одређеног наследника сматра се изјавом о пријему наслеђа уз истовремено уступање наследног дела. По пријему уступљеног дела на односе између уступиоца и пријемника примењују се правила о поклону.
1. б) Пријем наслеђа
Пријем наслеђа може бити прећутни и изричити.
Прећутни пријем наслеђа постојаће у следећим случајевима:
1. до окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине наследник се није одрекао наслеђа;
2. ако је наследник већ располагао целом заоставштином или њеним делом. Притом, мере које један наследник предузме само ради очувања заоставштине и мере текућег управљања истом не сматрају се пријемом наслеђа.
Изричити пријем наслеђа представља давање наследничке изјаве (изјаве о пријему наслеђа). Ако је ова изјава дата под условом или роком, сматраће се да услов или рок не постоје. Пријем наслеђа не може бити делимичан. Изјава о пријему наслеђа је неопозива. Ипак, наследник који се примио наслеђа може захтевати поништај изјаве о пријему ако је она последица мана воље (принуде, претње, преваре или заблуде).
Форма наследничке изјаве према ЗВП
Наследничка изјава којом се наследник примио или одрекао наслеђа мора да испуњава следеће услове:
1. мора бити потписана од стране самог наследника (давалац изјаве) или његовог заступника;
2. потпис на изјави, као и на пуномоћју (уколико изјаву у име наследника даје његов заступник) мора бити оверен пред јавним бележником;
3. у изјави треба навести по ком основу се наследник прима, односно одриче наслеђа (тј. да ли се изјава односи на део који наследнику припада по закону или на основу тестамента, или се изјава односи на нужни део);
4. изјаву о одрицању од наслеђа наследник може дати пред оставинским судом и пред сваким другим стварно надлежним судом. Ову изјаву са истим правним дејством наследник може дати и пред конзуларним представником или дипломатским представником Републике Србије који врши конзуларне послове.
Обим наследникове одговорности за дугове
Наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине. Наследник који се одрекао наслеђа не одговара за оставиочеве дугове. Када је иза оставиоца остало више наследника, санаследници солидарно одговарају за оставиочеве дугове, сваки до висине вредности свог наследног дела, без обзира на то да ли је извршена деоба наследства. И у случају завештајног наслеђивања, дугови међу санаследницима деле се сразмерно њиховим наследним деловима ако из завештања не следи што друго.
Расправљање заоставштине – Оставински поступак
Расправом о заоставштини или оставинским поступком утврђује се ко је оставилац, ко су његови наследници, имовина која чини заоставштину, као и дугови преминулог. Да би се оставински поступак могао покренути потребно је да за одређено лице наступи чињеница смрти. Оставински поступак се покреће по службеној дужности чим суд сазна да је неко лице умрло. Оставински суд најчешће ће сазнати о смрти неког лица пријемом извода из матичне књиге умрлих, јавне исправе која доказује смрт тог лица издате од стране надлежног матичара. Међутим, оставински поступак може се покренути и на иницијативу заинтересованих лица која могу обавестити суд да је неко лице умрло па је за суд то довољно да поступак покрене по службеној дужности.
Матичар уписује смрт у матичну књигу умрлих и дужан је да у року од 30 дана достави суду умрлицу. Суд доноси решење којим поверава јавном бележнику да састави смртовницу и преда је суду у року од 30 дана.
По позиву јавног бележника сродници умрлог достављају основне податке о преминулом, о имовини која чини заоставштину и особама које могу бити позване на наслеђе.
Поступак у случају постојања тестамента
Приликом састављања смртовнице, јавни бележник ће проверити да ли је после умрлог остао писмени тестамент или исправа о усменом тестаменту, и, уколико је остао, тестамент који је завешталац оставио доставиће суду заједно са смртовницом.
Када суд утврди да је лице које је оставило тестамент умрло или да је проглашено за умрло, отвориће његов тестамент без повреде печата, прочитаће га и о томе саставити записник. Овако ће се поступити без обзира да ли је тестамент по закону пуноважан и без обзира да ли има више тестамената. Отварање и читање тестамента извршиће се у присуству два пунолетна грађанина, који могу бити и наследници. Проглашењу тестамента могу присуствовати наследници, легатари и друга заинтересована лица и тражити препис (фотокопију) тестамента. Суд код кога се тестамент нађе или коме буде поднесен отвориће и прочитати тестамент иако је за расправљање заоставштине надлежан други суд или инострани орган.
Суд о проглашењу тестамента сачињава записник. Ако је приликом отварања тестамента примећено да је печат повређен или да је у тестаменту нешто брисано, прецртано и исправљано, или ако се што друго сумњиво нађе, мора се и то у записнику навести. Записник потписује судија записничар и сведоци. На проглашени тестамент суд ће ставити потврду о његовом проглашењу са назначењем датума проглашења, као и број и датуме осталих пронађених тестамената, уколико исти постоје.
Ако је умрли направио усмени тестамент и о томе постоји исправа коју су сведоци својеручно потписали, суд ће садржину ове исправе прогласити по одредбама које важе за проглашење писменог тестамента. Ако такве исправе нема, сведоци пред којима је усмени тестамент изјављен, саслушаће се понаособ о садржини тестамента, а нарочито о околностима од којих зависи његова пуноважност, па ће се записник о саслушању ових сведока прогласити по одредбама које важе за проглашење писменог тестамента.
Ако је писмени тестамент нестао или је уништен независно од оставиочеве воље, а међу заинтересованим лицима нема спора о ранијем постојању тог тестамента, о облику у коме је састављен, о начину нестанка или уништења, као и о садржини тестамента, оставински суд ће саслушати сва заинтересована лица и по њиховим предлозима извести потребне доказе, па ће тај записник прогласити по одредбама које важе за проглашење писменог тестамента. Ако би заоставштину или њен део, када не би било тестамента наследила Република Србија, споразум заинтересованих лица о ранијем постојању тестамента, о његовом облику и садржини важи само уз сагласност надлежног јавног правобраниоца. Ако међу заинтересованим лицима има лица која нису способна сама да се старају о својим пословима, овакав споразум ће важити само уз сагласност органа старатељства.
Поступање оставинског суда по пријему смртовнице
Ако по пријему смртовнице утврди да је за наслеђивање меродавно право Републике Србије, оставински суд може донети решење којим спровођење оставинског поступка поверава јавном бележнику, и то оном који је сачинио смртовницу, ако за то не постоје сметње.
У пракси је ово најчешћи случај, стога је целисходно упознати се са накнадом за услуге јавног бележника. Исте се утврђују у складу са Јавнобележничком тарифом јавног бележника као повереника суда у поступку за расправљање заоставштине (у даљем тексту: „ЈТ“). На основу ове ЈТ, трошкови у поступку за расправљање заоставштине утврђују се у фиксном износу, у висини од 3 бода по свакој странци која учествује у поступку. Вредност бода износи 150 динара без ПДВ-а.
За предузимање свих радњи у једном поступку за расправљање заоставштине јавном бележнику припада једна награда. Основица за обрачун награде је вредност заоставштине.
Вредност заоставштине одређује се на основу процене тржишне вредности ствари и права која сачињавају заоставштину, умањене за оставиочеве дугове. Вредност заоставштине процењује јавни бележник, а изузетно, суд, када то захтевају наследници, легатари или повериоци умрлог, односно када се не зна за наследнике или за њихово боравиште, кад су наследници лица која услед малолетства, душевне болести или других околности нису способна да се сама старају о својим пословима, кад заоставштину треба да наследи Република Србија или у другим оправданим случајевима.
Ако вредност заоставштине прелази 10.000.000 динара, награда од 300 бодова повећава се за 20 бодова за сваких започетих 1.000.000 динара вредности заоставштине, с тим што укупна награда не може бити већа од 400 бодова. Ако у поступку за расправљање заоставштине учествује више од три странке, награда се повећава за 10 бодова за четврту и сваку наредну странку, али највише до 50% награде обрачунате на напред наведен начин.
Шта се дешава када иза преминулог није остала имовина?
Када преминули није оставио имовину или је оставио само покретну имовину, оставински суд ће обуставити расправљање заоставштине. У другом случају ће суд овако поступити само ако ни једно од лица позваних на наслеђе не тражи да се спроведе расправа.
Позивање заинтересованих лица и рочиште за расправљање заоставштине
За расправљање заоставштине суд ће одредити рочиште на које се позивају сва заинтересована лица, а садржина овог позива изричито је одређена ЗВП. Ако се не зна да ли умрли има наследника, суд ће огласом позвати лица која полажу права на наслеђе да се пријаве суду у року од године дана од објављивања огласа. Овај оглас ће се прибити на огласну таблу суда, објавити у “Службеном гласнику Републике Србије”, а по потреби и на други начин. На исти начин суд ће поступити ако је наследнику постављен привремени старалац због тога што је боравиште наследника непознато, а наследник нема пуномоћника, или због тога што се наследник или његов законски заступник, који немају пуномоћника, налази у иностранству, тако да се достављање позива није могло извршити. По истеку овог рока, суд ће расправити заоставштину на основу изјаве постављеног стараоца и података којима суд располаже.
У поступку за расправљање заоставштине суд ће расправити сва питања која се односе на заоставштину, а нарочито о праву на наслеђе, о величини наслеђеног дела и о праву на легат. О овим правима одлучује суд, по правилу, пошто од заинтересованих лица узме потребне изјаве, док ће о правима лица која нису дошла на рочиште, а уредно су позвана, суд одлучити према подацима којима располаже, узимајући у обзир њихове писмене изјаве које стигну до доношења одлуке. Приликом расправљања заоставштине заинтересована лица могу давати изјаве без присуства других заинтересованих лица и није потребно да се у сваком случају тим лицима даје прилика да се изјасне о изјавама других заинтересованих лица. Ако суд посумња да је лице, које по закону полаже право на наслеђе, једини или најближи сродник умрлог, саслушаће лица за која сматра да би могла имати једнако или јаче право на наслеђе, а та лица позваће и огласом као на напред описан начин.
Прекид расправљања заоставштине и упућивање на парницу
Суд ће прекинути расправљање заоставштине и упутити странке да покрену парницу или поступак пред органом управе, ако су међу странкама спорне чињенице од којих зависи неко њихово право, а нарочито ако је спорно: право на наслеђе, а посебно пуноважност или садржина тестамента или однос наследника и оставиоца на основу кога се по закону наслеђује; чињенице од којих зависи основаност захтева наџивелог супружника и потомака оставиочевих који су живели са оставиоцем у истом домаћинству да им се из заоставштине издвоје предмети домаћинства, који служе за задовољавање свакодневних потреба; чињенице од којих зависи величина наследног дела, нарочито урачунавање у наследни део; чињенице од којих зависи основаност искључења нужних наследника или основаност разлога за недостојност; чињеница о томе да ли се неко лице одрекло од наслеђа.
Ако у наведеним случајевима не постоји спор о чињеницама, већ о примени права, оставински суд неће прекидати поступак, већ ће у оквиру истог расправити правна питања.
Међутим, ако се наследници споре било о чињеницама било о примени права, суд ће увек прекинути расправљање заоставштине и упутити странке да поведу парницу или поступак пред управним органом у овим случајевима: ако између наследника постоји спор о томе да ли нека имовина улази у заоставштину; ако између наследника постоји спор поводом захтева потомака оставиочевих који су са њим живели у заједници да им се из заоставштине издвоји део који одговара њиховом доприносу у повећању вредности оставиочеве имовине.
Решење о наслеђивању
Кад суд утврди којим лицима припада право на наслеђе, огласиће та лица за наследнике решењем о наслеђивању. Ако у поступку за расправљање заоставштине сви наследници споразумно предложе деобу и начин деобе, суд ће овај споразум унети у решење о наслеђивању. Решење о наслеђивању доставиће се свим наследницима и легатарима, као и другим лицима која су у току поступка истакла захтев из заоставштине, с обзиром на постојање права на жалбу на ово решење (у случају да се наследници нису одрекли овог права изјавом на самом рочишту). Правноснажно решење о наслеђивању доставиће се надлежном органу управе.
Наследно-правни захтеви после правноснажности решења о наслеђивању и поступање суда
Ако се по правноснажности решења о наслеђивању:
1. пронађе имовина за коју се у време доношења решења није знало да припада заоставштини, суд неће поново расправљати заоставштину, већ ће ову имовину новим решењем расподелити на основу раније донесеног решења о наслеђивању, а ако раније није расправљена заоставштина, суд ће расправити заоставштину само ако се пронађена имовина састоји из непокретности. Ако се пронађена имовина састоји из покретне имовине, суд ће расправити заоставштину само на захтев заинтересованих лица. Са тим у вези, ако се који од наследника раније одрекао наслеђа, па се пронађе имовина за коју се у време доношења решења није знало да припада заоставштини, суд ће овог наследника позвати ради давања наследничке изјаве, и ако исти сада изјави да се прима наслеђа на тој имовини, суд ће поступити као у случају када се појави нови наследник.
2. пронађе тестамент, суд ће га прогласити и доставити оставинском суду, а задржаће његов препис. Оставински суд неће поново расправљати заоставштину већ ће обавестити заинтересована лица о проглашењу тестамента и упозорити их да могу своја права на основу тестамента остварити у парничном поступку.
3. појави нови наследник који није учествовало у поступку за расправљање заоставштине, оставински суд неће поново расправљати заоставштину, већ ће то лице упутити да своје право може да оствари у парничном поступку.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
Коментари
Постави коментар